ISTINA IMA SAMO JEDNO LICE - UPROPASTITELJI SRBIJE I.DEO
LAŽNA DEMOKRATIJA UPROPASTILA SRBIJU-O LOPOVIMA XXI VEKA - UPROPASTITELJI SRBIJE I NOVA SRPSKA ELITA !
Tekst je preuzet od Instituta Paralaks (objavljen 2008)
ŠTA REĆI KAO UVOD
U ovom odabiru nema ni jednog podatka koji nije prethodno negde javno objavljen. Nikoga nije zanimalo da ih detaljnije izučava. Metod ove kompilacije zasnovan je na fokusiranju na određene ličnosti za koje javne informacije ukazuju da su sistemski iznad zakona. One koje su izostavljene moguće je unrti ih naknadno, kako projekat bude sistematizovan, bez remećenja zaključka koji se nameće.
Tokom istorije srpski narod ispoljio je svoju državotvornost. Zakonik cara Dušana bio je, posle Magna Carta Libertatum, prvi akt koji je ograničio volju vladara, iako je Dušan tada bio na vrhuncu moći, za razliku od engleskog kralja, Jovana “bez zemlje” koji je bio u podređenom položaju u odnosu na svoje velikaše. Sretenjski ustav Miloša Obrenovića bio je, posle američkog i francuskog, treći građanski ustav na svetu. Za razliku od ovih primera, naša generacija ostavila je na sramotu pokoljenjima da je današnji Ustav donela mimo osnovnih civilizacijskih standarda (bez javne rasprave, na dvodnevnom referendumu uz aktivnu kampanju u vreme trajanja...). To je dovoljan povod da se zamisli u čijem interesu deluje današnja elita ako ne u interesu svoje nacije.
Današnju srpsku elitu, koja je deluje izvan institucija, možemo, u skladu sa njenim nastankom i načinom delovanja, nazvati - vlast iz senke, ili interesno društvo bez odgovornosti. O vlasti “u senci”, govorimo zato što ona očigledno nije u institucijama. Ovaj zaključak proizilazi iz činjenice da je određenoj grupi dopušteno mnogo toga što ne proizilazi iz pravnih i društvenih normi, ali i da društvenim tokovima upravlja bez ikakve odgovornosti.
Nekada, početkom godina, novine su objavljivale liste srpskih bogataša, a izvor tačnih informacija bile su uprave prihoda. Samo dve decenije kasnije, objavljivanje zvaničnih lista poreskih obveznika izgubilo je draž. Svi smo shvatili da su pare negde drugde. Viđeni Srbi postali su obveznici stranih poreskih sistema, ukoliko ne uspeju da novac dobijaju na ruke, a među prvih sto bogataša u Srbiji, nema nijednog koji je svoj imetak formalno nasledio. Na prvi pogled, izgleda kao da među srpskim bogatašima nema mnogo onih iz sistema u kome su se obveznici i poreznici medusobno oslovljavali drugovima, ali samo na površan pogled. Analiza čak i javno objavljenih informacija ukazuje da stvari na nekom nivou stoje drugačije.
Nakon osam godina tranzicije u Srbiji, vreme je da ocenimo da li smo na dobrom putu i kako da nastavimo. Za tranziciju od kontrolisane ka slobodno-tržišnoj privredi opredelili smo se zato što su ekonomski slobodnije zemlje bogatije. Ova korelacija nije, sama po sebi, dokaz, ali jeste indikator da slobodno tržište jeste povezano sa ekonomskim razvojem i da, ukoliko želimo bogatije društvo, trebalo bi da nam cilj bude omogućavanje građanima da slobodno biraju na tržištu šta, od koga i po kojoj ceni žele da kupe. Mnogi su shvatili da je dirigovana ekonomija učinila Srbiju siromašnom, ali veliki deo građana i dalje sumnja da je rešenje koje smo tražili slobodno tržište.
Kada je u Srbiji počela tranzicija, stručnjaci su upozoravali da će prvih godina biti mnogo gubitnika društvenih i ekonomskih reformi i da će samo uzak krug ljudi biti dobitnici. Ostala je za utehu prognoza da će u drugoj fazi tranzicije mnogo više građana postati dobitnici reformskih procesa. Međutim, osam godina kasnije, u Srbiji su gubitnici ostali gubitnici, a mali broj dobitnika i dalje dobija. Sada, mnogi stručnjaci upozoravaju da Srbija na svom tranzicionom putu luta. Nismo sigurni da li je trebalo da napustimo političko-ekonomsko-vrednosni sistem devedesetih. Izneverena je ideja tranzicije. Slučajno ili namerno, država nije stvorila ambijent da se stvaraju nova radna mesta, i imamo dosta gubitnika, što je normalno, ali više nego što bi trebalo jer nama posla. Studija Svetske banke iz 2003. godine, na osnovu razvoja istočnoevropskih zemalja nakon pada Berlinskog zida, navodi da su dobitnici prve faze tranzicije isključivo tajkuni i insajderi u državnim kompanijama, a svi ostali gubitnici. Tada su stručnjaci Svetske banke napisali da druga faza tranzicije donosi promene na bolje. Tajkuni, doduše, ne gube, ali zbog većeg priliva investicija, otvaraju se nova preduzeća i nova radna mesta, pa i oni koji dobiju posao nisu više gubitnici, a nova preduzetnička klasa postaje pobednička. Dobitnici srpske tranzicije, pored tajkuna, su i pripadnici novostvorenog političkog staleža, koji su dobra mesta u javnom aparatu i državnim kompanijama zauzeli zahvaljujući političkim vezama, i na taj račun žive dobro. U dobitnike bi se mogao uračunati i deo zaposlenih u državnim i javnim preduzećima koji zarađuju više od zaposlenih u kompanijama. Većina populacije sebe i dalje opravdano smatra gubitnicima.
Srbija je daleko od tržišne zemlje. Praktično sve velike reforme urađene su u periodu 2000.-2002. godine i svi reformski uspesi suštinski su rezultat tada donetih odluka. Od tada praktično nije sproveden ni jedan veći reformski potez. Za ovih osam godina: valuta je stabilizovana; privatizacija društvenih firmi je pred krajem; i trgovina je malo slobodnija ukidanjem uvoznih ograničenja. Čak i ograničene i nevoljne reforme doprinele su povećanju standarda prosečnog građanina. U poređenju sa 2002. godinom, ništa se nije promenilo: i tada i danas glavni dobitnici su tajkuni koji su se obogatili u vreme dirigovane privrede, a glavni gubitnici bili su i ostali nezaposleni kojih je i tada i danas, zavisno od statističke metodologije, bila trećina ili petina stanovništva. Do stvaranja nove preduzetničke klase nije došlo zato što Srbija još uvek nije ušla u drugu fazu tranzicije. Nije okončana privatizacija društvenih preduzeća, privatizacija državnih preduzeća nije ni počela, ne funkcioniše zakon o stečaju, monopoli su veoma jaki, a izostao je ozbiljan nivo direktnih stranih investicija. Jedino što imamo je privilegovane i gubitnike.
NOKTOM PO POVRŠINI
Analiza platnog bilansa Srbije od 2003. do 2005. godine otkrila je neke anomalije: a) Srbija je u velikom deficitu a istovremeno, od 2000. do 2006. godine, štednja je uvećana oko 20 puta; b) kumulativne neutralne transakcije, a posebno između državljana, uklapaju se u šeme međunarodne triangulacije za pranje novca; c) Kipar je jedan od glavnih primalaca novčanih tokova iz Srbije a istovremeno bilateralni bilans plaćanja sa Kiprom beleži značajne deficite; d) međunarodni tokovi pokazuju krajnju neobičnost veličine, strukture i disbalansa neutralnih transakcija, zbog izbegavanja propisa o deviznom poslovanju i pranja novca. Ekonomski kriminal mogao bi se kvantifikovati merenjem sive ekonomije, razlikom između zarade i potrošnje, i odnosu priliva i odliva novca. Međutim, istraživači makro tokova novca i odnosa ekonomskog kriminala (kriminal u funkciji dobiti) i organizovanog kriminala (novac u funkciji kriminala) u Srbiji, suočeni su sa nedostatkom, nepouzdanošću i neusklađenošću podataka institucija države. Godišnja šteta od ekonomskog kriminala po ekonomiju Srbije procenjuje se na oko 374 miliona evra, a ukupna šteta u periodu od 2000-2005. godine procenjenjuje se na oko 1,9 milijardi evra, što je 81,2 % od ukupno ostvarene štete i 13% od svih prestupa. Na rast privrednog kriminala, osim ljudskih i sistemskih slabosti u tranziciji, uticali su i organizovani kanali izbegavanja plaćanja poreza, korupcije, kriminalizovanja privatizacije i drugi faktori. Kriminalne organizacije raspolažu novcem kroz nove kriminalne akcije, kupovinu nekretnina, umetničkih dela, antikviteta i druge, i tako remete funkcionisanje slobodnog tržišta. Sistem protiv pranja novca u Srbiji je, iz nekog razloga, na jako niskom nivou, posebno u smislu i prepoznavanja i gonjenja. Da bi se sprečila institucionalizacija prljavog i opranog novca, opšte je poznato da bi trebalo proveravati strukturu vlasništva, varijacije u kapitalu određenog preduzeća, da li je preduzeće subjekt zelenaških aktivnosti, i to ne samo iz zvaničnih računovodstvenih podataka preduzeća, već i koordinacijom interne i eksterne kontrole finansijskih transakcija. Sve se ovo u Srbiji ne čini, a pomenuti iznos morao je od negde doći i negde da završi. Od i kod najširih slojeva građana nije.
Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija uveo je 1992. godine Jugoslaviji sankcije, kojima je ograničena razmena roba sa inostranstvom. Tokom sankcija, iznošenje novca iz Srbije postaje očigledno. Država počinje da osniva of šor kompanije kako bi prikrila poslovanja Beogradske banke na Kipru, kojoj je zbog sankcija bio onemogućen rad. Većinu tih firmi osnovala je advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa, koji je u kasnije postao predsednik Kipra. Haški istražioci i MUP Srbije, još 2001, utvrdili su da je državni vrh Slobodana Miloševića stajao iza 8 of šor firmi na Kipru čiji su računi u grčkim i kiparskim bankama korišćeni za prebacivanje milionskih suma deviza iz Srbije, i za razne bankarske transakcije . Pošto je Beogradska banka osnovala svoju of šor banku na Kipru, a u vreme sankcija i of šor firme koje su preuzele ulogu banke, na čijim računima su se nalazili milioni, pitanje je da li je trebalo ugasiti četiri banke u Srbiji pre nego što novac iznet iz zemlje na račune tih of šor firmi uđe u njihov bilans.
Kada se sagleda koncentracija novca, nema osnova za tvrdnju da je sistem iz epohe Slobodana Miloševića definitivno prošao. Prepoznaju se vrste tipa bogataša. U prvoj su pripadnici „stare garde“. Reč je o ekipi starih direkora i partijskih funkcionera iz Titove i posttitove epohe koji su feudalizovali socijalizam i postali nesmenjivi u društvenim firmama. Slobodan Milošević bio im je potreban za održavanje moći, a oni njemu kao imaoci gotovine i lokalnog uticaja . Karakteristika tog tipa bogataša bila je aktivno učešće u političkoj nomenklaturi u koju ih je plasirala feudalna privredna moć. Zahvaljujući politici uspevali su da obezbede kontingente i povlastice u poslovanju. Iako najbliža glavnom centru moći, stara garda osećala je potrebu da drži privid legalnosti tako da je tip njihovog bogaćenja bio: sediš na čelu društvene firme, napraviš u inostranstvu srodnu ali privatnu u kojoj si sam ili preko familije većinski vlasnik, a onda u inostranstvu posluješ sa firmom u kojoj si direktor posredstvom firme u kojoj su vlasnik. Površno, ništa nelegalno, osim što odlivaš supstancu iz firme u kojoj si direktor. Stara garda imala je i neku vrstu političke odgovornosti prema glavnom centru: ona je obezbeđivala novac za Miloševićeve političke projekte, ali i politički uticaj. Ni sami, kako je primetio, šef vladinog tima za oporezivanje ekstraprofitera, Aleksandar Radović, „nisu propuštali da se posluže“. Iako najveći “legalisti” među novim bogatašima, „stara garda“ je bila najneopreznija . Nisu osećali da rade nešto nepošteno. Verovali su da su neprikosnoveni pripadnici društvene elite, a da bi elita funkcioinisala, mora da se posluži. Zato su bogataši „stare garde“ za ostale nove srpske bogataše prava sirotinja.
Mnogo bogatiji od njih su pripadnici druge vrste, novopridošli. Oni nisu verovali da je išta večno osim para. Ta vrsta, u koju se ubrajaju pripadnici familije Karić, 1997. godine ubijeni direktor „Beopetrola“ Zoran Todorović Kundak, Miroslav Mišković, Milan Beko, Marko Milošević, ubijeni Vlada Kovačević Tref... svoje prve velike pare stekla je u vreme Miloševića. Njihov metod bio je još mutniji od prethodne grupe: bili su politički udaljeniji od glavnog centra, ali je stepen nelegalnosti njihovih poslova bio veći . Nisu se puno petljali u politiku osim kada su im na trenutke rasle ambicije ili kada su dobijali specijalne zadatke. Njihov “ugovor” s Miloševicem bio je jasan: omogućiću ti da se obogatiš, da muljaš sa privatizacijom i primarnom emisijom, da radiš poslove za državu i da bude dobro i tebi i državi. Miloševića nije zanimao njihov politički uticaj, ali jeste gotovina. Njihovo bogatstvo je najteže proceniti zato što nije jasno koliko je para manipulišu njihovo, a koliko im je dato da ih oplođuju. Kako su bili na granici politike, njihova sudbina nije bila unifikovana kao tipičnih pripadnika „stare garde“ (odlaze) ili pripadnika „sive zone“ (nastavljaju). Mišković i Beko uspeli su, uz blagoslov vlasti, da zadrže svoje imperije neokrnjene, Karić nastavlja da se koprca, a Marka Miloševića pomelo je ono što ga je i obogatilo - porodične veze.
Treća vrsta bogataša ima najmanje problema sa novom vlašću: nema ih na spiskovima ekstraprofitera, pojavljuju se kao donatori novih vlasti (Filip Cepter je finansirao Džima Dentona, lobistu srpske vlade u SAD), nikada se nisu zaklanjali iza patriotizma, dok politiku smatraju zabavom za sirotinju i budale. Ne beže od veza s političarima, ali one su isključivo tehničke: oni su političarima dobri ukoliko im povremeno uskoče s finansijskom injekcijom, ovi njima ukoliko im ne smetaju. Za razliku od prethodne dve vrste, „siva zona“ nema neposrednu vezu s političarima, više je oslonjena na policijske i debeovske aparate, ne sede na kongresima, već na zatvorenim sedeljkama. Udaljenost od politike prati viši stepen nelegalnosti posla nego u prethodne dve grupe - tu se radi o golom švercu. Taj rizik prate i veće zarade: ovo je najbogatija ekipa. Pripadnici te grupe najradije se drže anonimnosti, zbog čega je njihov identitet nekad veoma teško otkriti .
FILIP CEPTER rođen je 1951. godine u Bosanskoj Dubici kao Milan Janković. Završio je Ekonomski fakultet. Radni vek započeo je u predstavništvu makedonske firme „Transkop“ u Beogradu koja se bavila špedicijom. Poslovnu karijeru započeo je u Austriji sredinom 80-ih. Za samo šest meseci naučio je nemački i zaposlio se u austrijskoj firmi za spoljnu trgovinu. U Lincu, gde je živeo sa suprugom Madlenom, Milan je posle pet godina akviziterstva uvideo da posuđu koje prodaje nedostaje dobar poklopac. Sam ga je konstruisao i prijavio „cepter posuđe“ kao svoj izum. Prvu fabriku šerpi i lonaca Jankovići su otvorili u Italiji 1990. godine. Ovi proizvodi, kao ekološki i industrijski novitet, osvojili su potrošače u Evropi, a Milan je proglašen za evropskog „kralja lonaca i šerpi“. Kompanija „Cepter Internacional“ osnovana je 1986. godine i trenutno ima 2 milijarde dolara godišnjeg obrta. Ističe da je prvu milijardu maraka zaradio brže od Bila Gejtsa. Danas ima 11 fabrika (Italija, Francuska, Švajcarska i, pored posuđa, bavi se kozmetikom, medicinom, proizvodnjom satova i sistema za prečišćavanje vode, a sve više ulaže u sport) i jednu u Južnoj Koreji gde je manjinski vlasnik. Vrednost imperije Cepter, u oko 50 zemalja, procenjuje se na više milijardi evra.
Bračni par Cepter vraća se 1990. godine u Jugoslaviju i ulaže 30 miliona maraka u fabriku u Bosanskoj Dubici. Tu je Janković i u jesen 1998. godine otvorio i novu fabriku za završnu obradu posuda „cepter“ u koju je uložio deset miliona dolara. U otadžbinskim zemljama ima desetak firmi , i poslovnu zgradu u Ulici kralja Petra u Beogradu, koja je nagradena kao arhitektonsko delo. „Cepter banka“ je dobila i ekskluzivno pravo da administrira kredite za mala i srednja preduzeca koje odobrava vladina agencija u Leskovcu, koja je osnovana kapitalom četiri srpska anonimna biznismena koje je, kako je sam priznao, premijer Đinđić obezbedio ličnim vezama (zbog toga su ostali bankari protestovali optužujuci „Cepter banku“ da je privilegovana). Ceptera je Srpski pokret obnove optužio da se bavi trgovinom oružjem. Razlog za promenu imena objasnio je: “Moje ime Milan Janković nije baš preporuka u svetu velikog biznisa, već samo sumnjičavo sugeriše egzotiku odakle dolazi...”
STANKO SUBOTIĆ rođen je u selu Kalinovac kod Uba 1959. godine, i ima dve biografije. Jednu priča on, a drugu njegovi protivnici. Optužuju ga da je „mafijaški bos“, koji kontroliše šverc cigareta na Blakanu. On tvrdi da su njegovi poslovi sa cigaretama legalni. Pored jugoslovenskog, od 1999. imao je nekoliko godina i hrvatsko državljanstvo, a uglavnom živi u Ženevi i u španskom letovalištu Marbelji. “Cane” je bio najmladi od šestoro dece. U Francusku je otišao 1979, kod druga koji se bavio proizvodnjom konfekcije.
U Jugoslaviji je 1988. osnovao firmu za proizvodnju konfekcije, a 1990/’91. godine počeo je da se bavi i maloprodajom. Subotić se potom dao na trgovinu. Uvozio je perjane jakne za Robne kuće Beograd, aluminijumski prah za proizvodnju građevinskih blokova, herbicide, hemikalije, metražu, izvozio tešku konfekciju. Njegova firma, MIA, 1993. godine zaradila je oko milion maraka. Tvrdi da je u posao s cigaretama ušao 1992: “Ohis iz Skoplja mi je dugovao i umesto novca, dali su mi cigarete Makedonija tabaka. Uvezao sam ih prema važecim propisima. Kasnije sam imao najveći lanac menjačnica u gradu. Posle sam otvorio dva djuti fri-šopa, jedan na prelazu Đeneral Janković, drugi u luci Bar. Imao sam i dva bescarinska magacina, jedan u Ubu, drugi u luci Bar”.
Jula 1997. u Subotićev fri-šop na prelazu Đeneral Janković upala je godine policija . MIA je potom prestala da radi. Posao je obnovljen, a firma je promenila ime u D-trade. Subotić je postao poznat javnosti, kada ga je zagrebački „Nacional“ optužio da je u saradnji sa crnogorskim predsednikom Milom Đukanovicem i bivšim šefom srpskog DB Jovicom Stanišićem preko Crne Gore švercovao cigarete . Pravi razlog pokretanja afere su Subotićeve poslovne veze. S jedne strane, s kompanijom „Britiš ameriken tobako“, drugim svetskim proizvođačem cigareta. Iako obe strane to poriču, izgleda da je Subotić igrao značajnu ulogu u pregovorima oko gradnje fabrike duvana u Srbiji, u kojem je BAT želeo da obezbedi monopolski položaj. A s druge, s premijerom Srbije Zoranom Đindićem: “Đindića sam upoznao 1997. u vreme protesta Koalicije Zajedno. Posle oktobarskih dogadaja 2000. godine, u novembru smo se sreli u Beogradu. Rekao sam mu da može da računa na mene i moje veze po svetu za svaki projekat koji se tiče preporoda Srbije. Čim je formirao vladu, Đindić se sudario s praznim budžetom. Najveći udarac na državnu kasu predstavljao je šverc duvana. Srpskom premijeru naveo sam primer Rumunije i kako se ona izborila sa tim. Tu je glavnu ulogu odigrala kompanija BAT, sa kojom sam u odličnim poslovnim odnosima”.
MARKO MILOŠEVIĆ je, uprkos tome što kada se govori o bogatstvu porodice Milošević najčešće se misli na njegovog oca, bivšeg predsednika, Slobodana, pravi nosilac bogatstva. Ovaj 27-godišnjak je posle silaska svog oca s vlasti napustio je zemlju u žurbi, i još niko nije izneo uverljive dokaze da li je u Litvaniji, Rusiji, Azerbejdžanu, Kazahstanu ili Jermeniji. Kao vrlo mlad, uspeo je da ostvari američki san u Srbiji i to sve, ako je verovati njegovom ocu, počelo je “nošenjem gajbi u kafani”. Kako je od toga uspeo da razvije posao koji je obuhvatao lance fri-šopova, trgovinu cigaretama, tehničkom robom, gorivom, kafom, parfemima, a da sve to nije ni carinjeno niti oporezivano, niko nije objasnio. U Požarevcu je imao najveću balkansku diskoteku na otvorenom „Madona“, opremljenu najsavremenijim tehničkim uređajima, podigao je zabavni park „Bambilend“, otvorio pekaru i piceriju, prodavnicu tehničke robe „Sajbernet“, radio-stanicu i Internet centar. U centru Beograda otvorio je luksuznu parfimeriju „Skandal“, koja je 5. oktobra uništena. Glavni oslonci u poslu bili su mu ubijeni policijski general Radovan Stojičić Badža i Mihalj Kertes, direktor Savezne uprave carina. Sa Mihaljom Kertesom sklopio je savez koji mu je omogućio kontrolu nad prodajom cigareta „Filip Moris“u Srbiji. Profit od jednog prošvercovanog kamiona cigareta u Srbiju iznosio je oko 250.000 maraka. Jedna od bitnih odlika jeste da se nijedan fri-šop nije vodio na njegovo ime, i u većini poslova se ne pojavljuje. Jedini konkretan podatak do koga je došla nemačka policija za suzbijanje ekonomskog kriminala tiče se, pokojnog Vladimira Bokana, biznismena jugoslovenskog porekla u Grčkoj, čiji je ortak bio Vlada Kovačević Tref, ubijen u februaru 1997. godine. Marko je bio član Kovačevićevog trkačkog automobilskog tima. Bio je blizak i sa šefom srpske tajne policije Radomirom Markovićem, koji ga je ispratio kada je s beogradskog aerodroma, s lažnim pasošem na ime Marko Jovanović, otišao u Moskvu. Iako nije služio vojsku, za vreme agresije NATO slikao se u uniformi SAJ, a na jednoj slici vidi se službena značka MUP Srbije 014119 .
BRAĆA KARIĆ imaju brojnu familiju. Iz nekog razloga, trude se da dokažu elitizam, pa guraju novokomponovani grb kao porodični i druže se s političkim i kulturnim kremom . Osnovali su 1970.-ih „Kosovouniverzum“, jednu od prvih i najuspešniju „ugovornu organizaciju udruženog rada“. Već tada braća su stekla „mercedese“ i po kuću u Peći i Tivtu.
Kasnije, postali su finansijeri okupljanja Srba sa Kosova i kao nagrada prećutano je da su ukrali projekte i inžinjere Minela koji su radili rashladne sisteme u Rusiji. Doselili su iz Peći u Beograd, prvo u sedam novobeogradskih stanova za koje je kupljeno sedam klavira, da bi ubrzo počeli da se šire Dedinjem. Dok je zemlja propadala, a klima za preduzetništvo bila gora nego ikad, njima je sve polazilo od ruke i bili su prvi u svemu. Vlast je uvek rado sarađivala s njima i niko nije pitao da li bi neko dao više za koncesije koje su dobijali Karići. Bogoljub je postao prvi komšija Slobodana Miloševica i s njim često ručao i igrao karte.
Tokom 1998/’99. Bogoljub je postao ministar za kapitalne projekte u Vladi Srbije, a potom ministar bez portfelja. Inicirao je i finansirao osnivanje Socijaldemokratije, a bio je i kandidat za predsednika Srbije. Pomogao je da 1999. godine u Beograd dođe misija Džesija Džeksona koja je ubedila Miloševića da oslobodi zarobljene američke vojnike. Bio je jedini gost iz Srbije na rođendanu Bila Klintona 1996. godine.
Karići su imali prvu srpsku mrežu mobilne telefonije „Mobtel“. Naknadno je utvrdeno da nisu platili ceo iznos osnivačkog kapitala. U inostranstvu imaju 41 preduzeće, uglavnom u trgovini i građevinarstvu. Karići stalno gase i osnivaju firme, tako da izvorna „BK kompanija“ već godinama ne postoji. „Astra grupa“, a posebno „Astra Simit“,je u 2000. godini ostvarila najveću dobit u Srbiji zato što je na njene račune prebačen najveći deo prihoda „Mobtela“.
Porez na ekstraimovinu po osnovu bespravne gradnje platilo je pet članova porodice Karić. Bogoljub - za vilu od 650 kvadrata (imao dozvolu na 450), njegova ćerka Danica na 1.100 kvadrata, Zoran na 2.000 kvadrata podignutih bez dozvole i Sreten za vilu od 1.200 kvadrata (od čega je 658 bez dozvole).
Mlađan Dinkić izjavio je, kao ministar finansija, da oni koji su se u Miloševićevom režimu obogatili neće polagati račune o načinu sticanja bogatstvu, ako budu redovno plaćali porez, a krivični progon braće Karić objasnio je posledicom toga što oni nisu shvatili da su posle pada Miloševića nastupila nova pravila igre. Njegov stav o odustajanju od istraga o načinu na koji su se pojedinci obogatili za vreme sankcija i ratova deli i direktorka brokerske kuće tajkuna Miodraga Kostića (M&V Investments), Dragijana Radonjić-Petrović. Prema njenom mišljenju deset najvećih domaćih tajkuna, okupljenih u Klubu privrednika, predstavljaju temelj srpskog ekonomskog razvoja. Reč je, ističe ona, o ljudima izuzetnog preduzetničkog duha, što je važnije od toga jesu li oni do prvog miliona došli na regularan ili neregularan način. Njihovo bogatstvo će se i dalje uvećavati, a to treba iskoristiti za povećanje standarda stanovništva i otvaranje “prozora u svet”. Nasuprot izjavama nje i Dinkića, domaća privreda nalazi pod upravom tih tajkuna zahvaljujući naklonosti političke elite koja zazire od stranih ulaganja. Nije reč o sposobnim i darovitim preduzetnicima, već o povlašćenim pojedincima, koji su zadržali status iz Miloševićevog vremena i u sadašnjim političkim strukturama .
Da bi se ovladalo sistemom neophodni su i kanali prohodnosti. Profil idealnog tranzicijskog manipulanta u Srbiji danas mogao bi se opisati: a) u vezi je s vladom, ali nije državni činovnik, c) pripada miljeu moći koji kadrira državne službe, ali nije funkcioner stranke, d) u vezi je s preduzetnicima u regionu, ali nije tajkun ni oligarh. Niko ne zna šta tačno radi, a što se manje zna, utoliko je uspešniji.
TAHIR HASANOVIĆ bio je u vreme moći Mirjane Marković, skoro član porodice Milošević, blizak i s Mirjanom i s njenom kćerkom Marijom. Kao član Univerzitetske konferencije SSO Beograda, imao je važnu ulogu u ustoličenju Miloševića na vlast. Pripadao je Mirinoj jurišnoj grupi na beogradskom univerzitetu. Po nalogu Porodice predao je Republičku konferenciju Saveza omladine Srbije, sa svom imovinom, Dušanu Mihajiloviću, da osnuje Novu demokartiju, u kojoj postaje generalni sekretar. Odigrao je veliku ulogu u razbijanju Koalicije Zajedno i tako omogućio Miloševiću da posle prvih višestranačkih izbora SPS formira Vladu Srbije. Tahir je, tada, namestio Dušana Mihajilovića da 1991. godine iznese iz zemlje 12,5 miliona maraka. Mihalj Kertes ga je uhapsio, a Tahir je, kao dečko Marije Milošević, tobože uspeo da umilostivi Miloševića da ga pusti iz pritvora, s tim što je Mihajilović prihvatio da u datom trenutku podrži Porodicu.
Oženio je Srpkinju s Kosova, Marinu Gadžić iz Sreske kod Prizrena. Njen otac tugovao je što mu se kćerka udaje za Hasanovića, i njena porodica nije prisustvovala svadbi.
Hasanović je aktivno radio za tajnu policiju i rukovodio poslovnom imperijom Dušana Mihajilovića, “Lutra”, koja je imala dvadesetak firmi u sastavu. Rukovodio je rotari klubom u Mihajilovićevim prostorijama u ulici Majke Jevrosime u Beogradu. Vodio je partijsku službu bezbednosti. Za vreme sankcija Hasanović je osnovao više firmi preko kojih je uvožena strateška roba uz veliku proviziju. I dalje je na čelu uvozničkog lobija. Protežira preduzeća iz Slovenije i uvozi njihovu robu, zastupnik je preduzeća “Radenska”. Mihajilović mu je ustupio dosijea srpskih političara i privrednika. Mihajilović mu je, kako bi prikrio svoje bogatstvo, ustupio milione evra radi daljeg obrtanja. Koliko Hasanović ima firmi na svoje i tuđa imena, niko ne zna. Tahir Hasanović, prema mišljenju mnogih, drži značajan kanal britanske obaveštajne službe MI 6.
Početkom osamdesetih godina kad je Tahir Hasanović bio uzoran Titov omladinac, predsednik Univerzitetske konferencije Saveza omladine, a iza fotelje mu visila velika slika najvoljenijeg sina jugoslovenskih naroda i narodnosti, trebalo je da nestane iz politike. Zbog neviđene servilnosti, nekome je još onda bilo muka od njega. Tahir je, međutim, osetio “zahtev vremena”. Predsednik Jugoslavije na jednogodišnjem mandatu, Fadilj Hodža, poklonio je skupocen stilski orman Društvu albanskih studenata u Beogradu. To društvo, koje je delovalo pod imenom “Prpjeka”, nikako nije htelo da radi zajedno s ostalim zavičajnim društvima objedinjenim u Kulturno umetničko društvo “Španac”. Uoči Osme sednice, Tahir Hasanović kreće u akciju uterivanja albanskih studenata u “Španac”, i spektakularno oduzimanje ormana, poklona Fadilja Hodže. Od tada počinje da raste uticaj ovog neverovatnog “obrtnika”. Njegov ugled kod bračnog para Marković-Milošević otišao je dotle da je bio među prvim kandidatima za zeta. Kad je počela pljačka bivše republičke omladine pod vođstvom Dušana Mihailovića, našao se među prvima. Ostalo je istorija i, na žalost, naša svakodnevica .
LJILJANA NEDELJKOVIĆ, kao šef kabineta predsednika SRJ, bila je izuzetak je od prakse da su šefovi kabineta anonimni u javnosti. Mesto u novinskim stupcima izborila je umešanošću u razne afere: Perišić, Gavrilović, planirani upad u Vladu Srbije. Ministar unutrasnjih poslova Srbije Dusan Mihajlovic izjavio je 16. avgusta 2001. da su događaji oko ubistva bivšeg visokog službenika Državne bezbednosti Momira Gavrilovića “skandal”, koji preti da ugrozi sve rezultate demokratskih promena u Srbiji i SRJ. On je pozvao novinare da se bave “istraživackim novinarstvom” i sami utvrde ko pokušava da stvori paralelne centre moći, ali nije želeo da komentariše pisanja da je u kabinetu predsednika SRJ Vojislava Koštunice “stvarana paralelna DB Srbije”.
Radomir Marković, bivši načelnik RDB MUPR Srbije, u svojoj knjizi tvrdi da se njegova saradnja sa predsednikom SRJ Vojislavom Koštunicom odvijala preko, kako kaže, “neprikosnovenog šefa kabineta Ljiljane Nedeljković”. Marković navodi: „Skrenuo sam joj pažnju da bi njihovi koalicioni partneri mogli nešto konstruisati na moju štetu jer sam ja najpogodniji za kompromitaciju vlasti Slobodana Miloševića. Rekao sam joj da su mi pretili kompromitacijom i političkim progonom. Ljiljana Nedeljković me je ubeđivala da do toga neće doći, da će se sve raspraviti javno i da Koštunica neće dopustiti da se zloupotrebljava vlast. Međutim, jednog trenutka je briznula u plač izgovorivši: ‘Sve ovo što se radi sa vama je skroz pogrešno’… Kada sam uhapšen i ‘hlađen’ u samici, gospođa Nedeljković mi je poslala jednu knjigu. Tema je bila bezvlašće nastalo posle 1945. godine, u kojem su, na montiranim sudskim postupcima, stradali mnogi nevini rodoljubi. Gospođa Nedeljković mi je nagovestila buduću sudbinu ako ne budem imao dovoljno sluha“.
Bivši potpredsednik Vlade Srbije, Čedomir Jovanović rekao je na sednici Odbora za pravosuđe i bezbednost Skupštine Srbije da su dosijei pojedinih čelnika DOS, i dokumenta o istrazi o ubistvu novinara Slavka Ćuruvije predati Ljiljani Nedeljković, dok je bila šef Kabineta predsednika SRJ.
Jula 2002, na početku rada Komisije Narodne skupštine Srbije, koja je formirana da rasvetli informaciju o naredbi iz kabineta predsednika SRJ, Koštunice, vojnim organima da upadnu u prostorije Vlade Srbije, Ljiljana Nedeljković je obavestila Komisiju da se neće odazvati pozivu i da neće dati iskaz. Kao razloge je navela: ”Prvi je nelegitimnost republičke Skupštine koja ne odražava izbornu volju građana Srbije, drugi razlog je da se vaša Anketna komisija bavi stvarima iz nadležnosti saveznih, a ne republičkih organa, i treće je da sam već u predistražnom postupku dala izjavu policiji povodom tvrdnji četvorice penzionisanih generala pa ne bih htela da učinim ništa što bi poremetilo tok tog postupka“.
Aprila 2007. Vladimir Beba Popović analizirao je u magazinu “Status” kako je moguće da se istraga ubistva Momira Gavrilovića, jedna od ključnih tačaka sukoba vladinog Biroa za informisanje i Koštuničinog kabineta:
“Zato što su ljudi koji su umešani u ubistvo Gavrilovića sedeli u kabinetu Vojislava Koštunice ili na visokim pozicijama vojne službe bezbednosti i zato što su u tome učestvovali i penzionisani, ali i aktivni pripadnici DB-a. Skoro isti oni koji su kasnije učestvovali i u ubistvu Zorana Đinđića. To su činjenice. Gavra je mnogo znao. Kad su posle 5. oktobra počeli čistke u DB-u i uklanjanje potencijalnih insajdera, a posebno posle ubistva Prike, desne ruke Frenkija Simatovića, Gavra je postao uznemiren, pokušavao je da traži neku zaštitu od nas, ali je znao da je Vlada bila slaba. Ovi su to primetili i rekli: “Gavra mora da nestane”, a to što je sa Koštuničinom ženom, po nalogu Stanišića, spremao puč u policiji i DB-u, bio je samo dodatni razlog. Tako je i bilo. Momir Gavrilović je imao rezervisanu kartu za Beč kad ga je pozvala Ljiljana Nedeljković i zahtevala od njega da otkaže let, jer ga predsednik zove na razgovor. Gavra odlazi kod Koštunice, ovaj ga ne prima, makar su tako oni rekli, ali sa njim obavljaju razgovor Ljiljana Nedeljković, Grada Nalić i Rade Bulatović. Posle tog sastanka, njega na stepeništu sreće kolega kome se nesretni Gavra hvali kako je bio kod Voje i još mu kaže: “Vraćam se nazad na najviše mesto”!”
Otkud vama ti detalji? Kako znate sadržaj razgovora Ljiljane Nedeljković i Gavrilovića? “Postoje izjave Gavrilovićeve supruge i još dva njegova prijatelja da je na insistiranje Ljilje Nedeljković odložio put u Beč i taj dan je ubijen. Kakav tu još dokaz treba? Ja nisam rekao da ga je ubio Koštunica ili da je pucala Ljilja Nedeljković. Ne! Ali je jasno da je najmanje jedan čovek iz Koštuničinog kabineta znao da će se Gavriloviću desiti to što mu se desilo. I da je naterao ili ubedio Ljiljanu Nedeljković da Gavru pozove baš taj dan i nagovori ga da odustane od puta. Onaj ko je Nedeljkovićevu naterao da Gavru zove, taj je znao da će biti ubijen. Dodatno me u ovom uverenju drži i činjenica da su svi lagali oko prirode tih susreta i krili da su sa Gavrom radili na pripremi puča. Posebna priča su mediji koji su listom stali uz Koštunicu i njegove i osuli drvlje i kamenje po Zoranu i Vladi Srbije, od državne televizije, preko “Blica”, do Slaviše Lekića koji u “Reporteru” pušta svog prijatelja Aleksandra Tijanića da se, kao, brine: “Ko to ubija po Srbiji?”.”
Nezadovoljstvo političkim uticajem kruga oko Koštunice izneo je javno jedino njegov, do tada medijski savetnik, koji nije član DSS, Aleksandar Tijanić, za nedeljnik Identitet: “Nije tajna da sam nezadovoljan srazmerom podrške Srba Koštunici i kolicinom njegovog uticaja na srpske političke prilike. Takode, nije tajna da oko njega postoje osobe koje su veoma zadovoljne baš ovakvim rezultatom… Znalo se ko je najmoćniji, ko je odmah do njega, ko odlučuje, a ko presuđuje”.
Sin Ljiljane Nedeljković, Ratomir Milikić (29) koji je 2008. godine iz skupštinske blagajne naplatio 5,5 miliona i napravio telefonski račun od 800.000 dinara, jedini je Srbin koji je vojsku služio u inostranstvu. Od septembra 2007. do marta 2008. bio je na “redovnom odsluženju vojnog roka” i angažovan na ugovoru o delu u Skupštini Srbije, kao konsultant parlamentarne delegacije pri Savetu Evrope. Na osnovu uvida u skupštinsku dokumentaciju, Press je utvrdio da je Milikić kao redovni vojnik proveo 45 dana u inostranstvu i sa skupštinske blagajne u tom periodu podigao više od 1,5 miliona dinara. Njegova putovanja obezbedio je šef naše delegacije Miloš Aligrudić, šef poslaničkog kluba DSS, koji je opstanak vladajuće koalicije uslovio zahtevima da Milikić obavezno putuje sa delegacijom.
ZORAN JANJUŠEVIĆ je 1992. godine bio običan operativac (ili vozač) u Službi državne bezbednosti u Srpskom Sarajevu. Kako je Zoran Janjušević iz Republike Srpske došao za savetnika za bezbednost u kabinetu Zorana Đinđića? Postoji li uopšte njegova biografija? Njegova uloga kod pokojnog premijera, samo osam godina kasnije, se ne uklapa. Bio je umešan u razne mahinacije u vezi sa prodajom ili upropaštavanjem mnogih firmi po Srbiji. On sam, svedočeći na suđenju za atentat na Zorana Đinđića, pokušao je to da objasni i ispalo je da je tu došao sticajem okolnosti. Da li se savetnik za bezbednost premijera jedne države postaje slučajno? Kasnije, Janjušević se sasvim lepo snašao i u Sloveniji.
Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti ne uvodi profesionalni nador nad radom tajnih službi, a poslanici priznaju da BIA proverava njih, umesto obrnuto. Po zakonu, službe su podređene i odgovorne izabranim vlastima Srbije, a skupštinski odbor nadzire, između ostalog, i usklađenost rada službi bezbednosti sa strategijom nacionalne bezbednosti i strategijom odbrane, koje strategije Srbija trenutno nema ni jednu, ni drugu. Odbor bi po zakonu trebalo da nadzire i zakonitost primene posebnih postupaka i mera za tajno prikupljanje podataka, ali to dosad nikada nije uradio. Predviđeno je da je direktor službe dužan da se odazove pozivu za sednicu Odbora, a ako je sprečen, dužan je da pošalje svog zamenika. Šef BIA, Saša Vukadinović, već po ustoličenju, nije se pojavio na sednici Odbora posle hapšenja Radovana Karadžića, a nije poslao ni svog izaslanika. Šef BIA Rade Bulatović izlazio je pred odbor godišnje, a šefovi vojnih službi nikad. Ministar odbrane Dragan Šutanovac priznao je da ne može da kaže da su službe bezbednosti pod potpunom kontrolom, „jer nemamo mehanizme kao što je generalni inspektorat“. Član Odbora za bezbednost Aleksandar Čotrić otkrio je da mu je rečeno da BIA nikada neće prihvatiti temeljno reorganizovanje, jer niko ne želi da ostane bez posla. Srbija bi, smatra on, trebalo da ima generalnog inspektora tajnih službi, ali samo kada bi on imao stvarnu ulogu. Da li i neodgovornost sistema bezbednosti nastaje slučajno?
SRPSKI POSLOVNI KLUB PRIVREDNIK
U ovom udruženju građana članarina je 100.000 evra godišnje i 10.000 evra mesečno. Zanimljivo bi bilo znati da li članovi plaćaju članarine iz sopstvenih džepova ili ih vode kao troškove poslovanja. Takođe bi bilo zanimljivo osvetliti logiku zbog koje bi, pored smanjenja poreske osnove, neko skupo plaćao članstvo u organizaciji koja bi alternativnim putevima trebalo da štiti interese ljudi koji su institucionalno obezbeđeni kroz komorsko udruženje.
Na skupštini "Privrednik"-a za predsednika je ponovo izabran Danko Đunić ("Eki investments"), a u dvogodišnjem mandatu izvršne odluke donosiće i Izvršni odbor: Miodrag Babić ("Hemofarm"), Zoran Drakulić ("Ist point"), Miroslav Mišković ("Delta"), Zoran Obradović ("Petrobart"), Toplica Spasojević ("ITM") i Dragoljub Vukadinović ("Metalac"). U Nadzorni odbor reizabrani su: Vladimir Čupić (Hipo Alpe grup), Mića Mićić ("Jedinstvo") i Nenad Šarenac ("Hajneken").
ČLANOVI :
MIROLJUB ALEKSIĆ, predsednik “ALCO GROUP” doo
Rođen je 26.03.1957. u Vranju. Diplomirani je inženjer. Prvo zaposlenje Miroljuba Aleksića je u Poljoprivredno-industrijskom kombinatu Beograd (PKB). Od 1994. do 1998. godine radio je u PKB banci. U vreme Ante Markovića, kada je socijalistički sistem počeo da se menja u kapitalistički, Aleksić osniva i svoju „ALCO - Aleksić Company“. Prvi poslovi preduzeća bili su vezani za otkup ruskih potraživanja, klirinških dolara i eskont menica na teritoriji bivše Jugoslavije, rad sa komercijalnim i blagajničkim zapisima, i zajmom Republike Srbije. Prve četiri godine poslovanja firme, do hiperinflacije 1994. godine, dominirali su finansijski poslovi i investicije u vlastite poslovne prostore. 1995. godine Aleksić osniva „Alco banku“, a 1998. na javnoj licitaciji kupuje preduzeće „Pionir“ u stečaju. Slede godine investiranja u „Pionir“, a zatim i u hotele. Posle prodaje „Alco banke“ belgijskoj KBC banci, „Alco Group“ danas ima četiri segmeta: a) proizvodni, koji čine 3 fabrike ‘Pionir’-a, ‘Amasis’ iz Beograda, ‘Hissar’ iz Prokuplja, ‘Tipoplastika’ iz Gornjeg Milanovca, ‘Intersilver’ iz Zemuna i ‘Koštana’ i FOS iz Vranja; b) trgovinski, koga čine Cobex iz Beograda i ‘Autopromet’ iz Niša; c) građevinarski, koji obuhvata ‘Naš Stan’ iz Beograda i ‘Alco’ kao vlasnika nekretnina; i d) hoteli: ‘Izvor’ (Aranđelovac), ‘Sloboda’ (Šabac), ‘Tornik’ (Zlatibor) (svi ‘velnes’), ‘Master hotel’ u Novom Sadu, a u planu je još hotela, uključujući i na Adi ciganliji.
1977. godine sagrađen je u centru Šapca hotel „Sloboda”, površine 9.000 kvadrata, sa 100 soba i 5 restorana. Avgusta 2003. godine prodat je za 25 miliona dinara, uz obavezu novog vlasnika da u roku od 12 meseci investira još 45 miliona dinara. Drugi potencijalni kupci eliminisani su pod čudnim okolnostima pre aukcijske prodaje, i na aukciji je učestvovalo samo preduzeće „Amazis”, a njegov vlasnik Aleksić i direktor Denić predstavljali su dva kupca samo formalno. Najveći ugostiteljski objekat u šabačkom kraju prodat je po ceni višestruko nižoj od realne, a kupac nije ispunio preuzete investicione obaveze. Procenjena vrednost 70% društvenog kapitala hotela od strane Agencije za privatizaciju iznosila je 1.554.374 evra, a Aleksić ga je kupio za 383.670 evra. U tom trenutku bilo je 158 manjinskih akcionara, radnika i penzionera na koje je država prenela bez naknade preostalih 10.965 akcija. Procena kapitala nije izvršena realno, već po knjigovodstvenim vrednostima. Hotel je prodat po 9,67 puta nižoj ceni od tržišne, čime su mali akcionari oštećeni za preko 1.700.000 evra. Manjinski akcionari hotela „Sloboda” uputili su Odboru za privatizaciju Skupštine Srbije, premijeru Vojislavu Koštunici, predsedniku Borisu Tadiću, Ministarstvu za privredu i Agenciji za privatizaciju, zahtev za novu procenu kapitala, reviziju privatizacije i raskid ugovora sa firmom Miroljuba Aleksića, „Amazis”.
MIROSLAV ATELJEVIĆ, predsednik ACMER-M doo
Najveći akcionar Neoplante, sa 48,11% kapitala, je firma Neoplanta zajedno, u kojoj 78,1% kapitala ima beogradska firma Acmer M, a 21,9% udruženi mali akcionari Neoplante. U Neoplanti, društveni kapital ima 16,24%, Akcijski fond ima 16,03%, a Fond PIO oko 10%, manjinski akcionari imaju 7,51%, a firma Neoatal 2,13% akcija, pisalo je na sajtu Centralnog registra hartija od vrednosti. ACMER-M ima 424.255 akcija Neoplante kao suvlasnički udeo u Neoplanti Zajedno doo, iz praktičkih razloga - da bi nejavno kontrolisali 166.885 akcija malih akcionara u Neoplanti Zajedno. Tako su stvorili privid većine u skupštini. ACMER-M će u pogodnom trenutku istupiti iz te “zajednice” ali tek kada uspe da dođe do što većeg dela od preostalih akcija ili kada na drugi način dođu do većinskog paketa. U Neoplanti Zajedno, ACMER-M ne mora ništa da “progurava”. Svoju većinu ACMER-M postiže na tri načina: a) mali akcionari naivno su potpisali blanko saglasnost za odluke rukovodstva; b) ostalim malim akcionarima koji nisu udružili svoje akcije, podmetnuto je da direktorici NEO-NELLE potpišu ovlašćenje da ih zastupa na Skupštini, a da im niko nije rekao ko je dotična, što je prevara i sukob interesa, pošto im se interesi ne podudaraju (jedni bi da što skuplje prodaju a drugi bi da što jeftinije kupe); c) iz neobjašnjivih razloga, 16% akcija koje se vode kao društveno vlasništvo nema predstavnika na skupštini pa “većinu” praktično čini samo 42% glasova. ACMER-M tako obezbeđuje prolaz svojih odluka, a kada se pojavi državni paket biće jasno da li su stvarno zainteresovani za kupovinu.
Ljudi iz uprave FK Partizan pretvorili su klupsku kasu u privatnu kasu Žarka Zečevića, Nenada Bjekovića, Ivana Ćurkovića i njihovih pomagača. Klub dovodi anonimna pojačanja, koja malo ili ništa ne koštaju, a “bez obeštećenja” pušta najtalentovanije fudbalere. U prvom timu igraju samo igrači koji imaju ugovore sa menadžerom Mikijem Stevićem, Bjekovićevim zetom. Deca funkcionera Partizana školuju se na prestižnim evropskim koledžima, a funkcioneri Partizana voze se blindiranim vozilima i imaju po desetinu ljudi u obezbeđenju. U Partizan su 1980.-tih došli skromnog finansijskog stanja, a danas poseduju velika privatna bogatstva. Kako su sve to zaradili? Malverzacije sa transferima, otvaranje sumnjivih kompanija, fonto, bingo, hot-lajn, auto škole, rent a car, građevinska preduzeća, ruleti, poker aparati ..... sve su to delovi sistema Partizana. Umesto navijača, na južnoj tribini stadiona su prostorije agencije za pružanje seksi usluga preko telefona. U ostvarivanju ideje upropasti pa kupi jeftino, upravi Partizana očigledno pomažu neki državni funkcioneri i poslovni ljudi, ne samo sportski funkcioneri koji imaju svoj deo dobiti, već i mediji, neki suptilnije, a neki otvoreno kao dnevni list Sport ili televizija SOS. Sa predlogom Zakona o privatizaciji sportskih društava, naši tajkuni postavili su na tablu svoje pione. Da li su pioni Zečević i Bjeković, ili su to Nenad Popović, Dragan Vignjević direktor JP Elektromreže Srbije, Nebojša Vujović, savetnik u Hemofarmu, Dragoljub Vukadinović, predsednik Holdinga Metalac, Draginja Radonjić, direktor M&V investments, Miroslav Ateljević vlasnik AcmerM, Obrad Sikimić, direktor Diners Club International, Dušan Stupar, generalni direktor Univerzal Holdinga, Bojan Radovanović pomoćnik direktora Dipos, Ratko Zatezalo, direktor Petrobart-Avia, ministar Rasim Ljajić, Manojlo Vukotić direktor “Novosti”, Radmila Babić, finansijski direktor Minel trafo, Dušan Pavlović, predsednik UO Centra za puteve Vojvodine, koji deluju kao lovci. Ko je kralj u ovoj igri tajkuna iz senke videće se kad Partizan dobije vlasnika.
MIODRAG BABIĆ, predsednik HEMOFARM KONCERN ad
Rođen je 29. aprila 1951. u Zrenjaninu. Koreni Miodraga Babića vuku poreklo iz sela Dobrun, kod Višegrada. Rano detinjstvo je proveo u selu Laudanovac, kod Vršca, gde je završio prve razrede osnovne škole. Školovanje je nastavio u Vršcu, pa u Pančevu gde je završio srednju hemijsku školu. Bio je prvi na takmičenju srednjih školi u hemiji u Jugoslaviji.U Beogradu je završio Tehnološki fakultet, odsek Organska hemija, 1974. Prvi je u generaciji završio fakultet, sa 23 godine. Na čelo pogona „Inex-Hemofarm“ dolazi 1982. godine, u 31. godini života. „Hemofarm“ je bio prvi u procesu privatizacije, još 1989. godine. U prvoj fazi otkupljen je državni paket akcija, u drugoj fazi izvršen je otkup akcija od malih akcionara na berzi(?), a kada je ukrupnjeno vlasništvo, u trećoj fazi našao se strateški partner za preuzimanje.
U slučaju dokapitalizacije i privatizacije Ekonomija AD iz Bele Crkve bilo je ozbiljnih zloupotreba koje su imale za posledicu milionsku štetu države i malih akcionara, Za ceo slučaj 2006. godine zainteresovale su se poreske vlasti u Italiji zato što je dokapitalizaciju uradilo preduzeće u vlasnistvu italijanskih građana Marka i Alberta Vakija, koji posluju u Srbiji. Ovaj poslovni aranžman bio je povod da se pokrenu predistražne radnje poreskih organa Italije, jer se radi o milionskoj finasijskoj transakciji. Miodrag Babić je jedan od ljudi iz konzorcijuma, čiji su kontakti doveli do poslovne saradnje sa italijanskim partnerom.
17. januara 2006. uhapšen je bliski saradnik Borisa Tadića i direktor konsultantske firme Božidara Đelića - Branislav Anđelić. Oktobra 2000. sa kalašnjikovim je “oslobađao” preduzeća, Tadić ga je vodao po svetu, kao “privrednika”, a on i Đelić jadili su Srbiju. Dolijao je bivši agent udbe pri ministarstvu spoljnih poslova i pitanje je nije valjda da Tadić nije znao da mu je saradnik, Anđelić, korumpiran? Epidemija neobaveštenosti prenosi se od Slobe na Koštunicu i Tadića. Za iznošenje para, fakturama za ‘marketinske usluge’, terete se samo Karići. Ovaj metod izmislio je Miodrag Babić: Hemofarm Vršac - Hemopharm GmbH, a onda i Hemopharm USA, u kome je Nebojša Vujović. Nisu SID-ovci, poput Anđelića, jadili samo Mobtel. U pljački Hemofarma, pored Babića, učestvuje udbaš iz SID, JUL-ovac, kum Radeta Bulatovića, Nebojša Vujović. Od 2003. pare se iznose u SAD tako što Babić zaključuje ugovore sa Nebojšom Vujovićem. Transfer novca vrši se iz GmbH ka DC, tako što GmbH kupuje sirovine kao ‘predstavnik’ Vršca. Vrednost sirovina je daleko manja od iznosa koji se plaća iz Srbije. Ključne ličnosti su Babić, Nikola Stanković i Nebojša Vujović, a Mlađan Dinkić zna za ovo.
Glavni titular TV “Avala” je Danko Đunić, nekad Miloševićev potpredsednik Vlade SR Jugoslavije, a sada, preko svojih konsultantskih kuća, grobar srpske privrede. Njegov Ekonomski institut je nosilac konzorcijuma osnivača ove televizijske kuće. Tu je i “Hemofarm” čiji je direktor Miodrag Babić. Babić i Đunić deluju kao braća blizanci, pa je Đunić bio predsednik Upravnog odbora “Hemofarma”, a njegov “Dilojt end tuš” je vršio procene vrednosti te firme. Isti par smenjuje se na mestu predsednika Srpskog poslovnog kluba “Privrednik”. Babićev eksponent, Nebojša Vujović, nekad pomoćnik saveznog ministra inostranih poslova Živadina Jovanovića, sad je šef ispostave “Hemofarma” u Americi. Ne čudi da je Srđan Đurić sa mesta baš Koštuničinog savetnika prešao za direktora TV Avala.
MILIJA BABOVIĆ, vlasnik FASHION CO doo
Milija Babović je od butika “Atila” u garaži porodične kuće u Beranama došao do suvlasništva u “Verano grupi” (zastupnik “Pežo”, “Riplej”, “Levis”, “Bata”, “Soni”, “Gorenje”, “Armal”, “Gudjir” guma, VIP rentakar, benzinske pumpe “Ciklon”, i 67% akcija “Banjalučke banke”). U istoriji srpskog kriminala najveći otkup za otmicu plaćen je za Miliju Babovića. Zemunskom klanu je preko Milorada Lukovića Legije isplaćeno deset miliona evra. Te pare predali su Legiji lično Žarko Zečević, generalni sekretar FK Partizan, i izvesni Danko Mlađenović, utvrdili su UBPOK i Specijalno tužilaštvo. Milorad Ulemek tipovao je otmicu Milije Babovića i Vuka Bajruševića, i od oba otkupa uzeo je polovinu novca, potvrdio je svedok saradnik Dejan Milenković Bagzi na suđenju pripadnicima zemunskog klana.
“04. avgust 2007. Let iz Beograda u Glazgov, pred meč... Jedan do drugog sjedimo Darko Pančev i ja. Ispred nas glavni sponzor “Zvezde”... Milija Babović…”
“Predsednika Jelića i slavodibitnika Marića dočekali su vodeći ljudi OFK Beograda: Moma Minić, Milija Babović, Dragoljub Lekić...”
“Novi predsednik Partizana biće Milija Babović... Njegov jedini uslov je da Nenad Bjeković napusti kancelariju sportskog direktora u kojoj i dalje sedi, iako je još u junu podneo ostavku... Babović je odustao u korist Karadžića.”
Slobodan Vuksanović je bio prijatelj Dragana Maleševića Tapija. 1999. godine, on i Dragan Kopčalić primljeni su u masonsku ložu “Pobratim”, sa zadatkom da preuzmu Demokratsku stranku. Procenili su da je svojim ponašanjem tokom rata Zoran Đinđić kompromitovan. “Masonska loža” pristupila je pripremama da se preuzme položaj predsednika i Slobodan Vuksanović je pripreman za to. U “masonskoj” loži, postao je prvi nadzornik, što je treća funkcija, odmah posle glumca Mikija Manojlovića, koji je šef jedne od loža u sistemu Dragana Maleševića Tapija. Jednu od sekretarskih funkcija obavljao je Dušan Zabunović koji je 5. oktobra zauzeo Saveznu upravu carina, a zatim podmetuno eksploziv u poslastičarnicu kod železničke stanice, čiji vlasnik nije hteo da mu je proda. “Masoni” i Oleg Golubović uložili su u akciju dovođenja Slobodana Vuksnovića na čelo DS pola miliona dolara. Uspeli su da pridobiju većinu u rukovodstvu stranke, ali su zanemarili Gorana Vesića, koji je brojao glasačke listiće. Đinđić je ostao predsednik, i akcija je propala. Funkciju “grani komandera” lože trenutno obavlja Milan Lajhner. Na sahrani je nosio Tapijeve bele rukavice i mačeve, i neku lentu. Vuksanović je dobio zaštitni status, u smislu objavljivanja podataka, od Dragutina Zagorca, kuma Radeta Bulatovića, koji ima funkciju čuvara mača lože i koji je na sahrani nosio Tapijevu sliku. Predsednik je Unije poslodavaca, i bivši šef Gradskog odbora Nove demokratije, koji je najuren zato što je vezan za masonsku ložu Tapija, konkurentsku Mihajlovićevoj. Zagorac je, u odmazdu, organizovao bacanje bombe i paljenje Opštinskog odbora Nove demokratije. Zagorac je bio veoma blizak sa Jovicom Stanišićem, pogotovo kad se Stanišićev sin zabavljao s njegovom ćerkom. Sin Stanišića bio je pilot kod Stanka Subotića Caneta. Kada Cane je prodao avion, Stanišićev sin zaposlio se kod Petra Matića, i vozi njegov avion. Cane je Željku Maksimoviću Maki organizovao prevoz iz Crne Gore Matićevim avionom, da bi se Maka sklonio na sigurno. Slobodana Vuksanovića u masonskoj loži videli su pevač Vladimir Savčić Čobi, glumac Dragan Nikolić, glumac Dragan Bjelogrlić, Vuk Bojović, direktor zooloskog vrta, novinar Milovan Brkić... Tapi je protivno masonskim pravilima prilikom inicijacije, Vuksanoviću dodelio treći stepen, a posle mesec dana, trideset drugi stepen, što je kod pravih masona nemoguće. Kako do jeseni 2000. godine nisu bili u stanju da sklone Đinđica, Dragan Malešević Tapi, Kole Kostovski i Vukašin Maraš iz Crne Gore odlučili su da Slobodan Vuksanović ide kod Momčila Perišića, sa zadatkom da posle izvesnog vremena preuzme tu stranu. Svojevremeno Perišić je bio veoma blizak Koštunici, a promenio je tabor kada je osetio da mu se ljulja položaj, a i zbog nekih drugih razloga, jer mu je iz Hrvatske bilo obećano ako isposluje da mu se predaju benzinske pumpe “Beopetrol”, koje su nekada nosile Ininu firmu, da će ga osloboditi optužbe za ratne zločine. Posle su pravljene druge kombinacije pa je Perićić izvisio. Na kraju su Dušan Zabunović, Miki Manojlović, Dragan Malešević, Kole Kostovski i Željko Maksimović pristupili formiranju nove stranke čiji je predsednik Slobodan Vuksanović. Cilj je bio da se kriminalnim i “masonskim” podzemljem uvede novi element u već postojeći obračun između Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice. Politički prostor nalaze u Koštuničinom političkom krugu, gde se angažuju novinari za medijsku podršku, poput Milovana Brkića i Milorada Crnjanina, Aleksandra Tijanića i još nekih. Željko Maksimović Maka bio je u kontaktu sa kriminalcem iz Srpskog Sarajeva, Škrbom, koji kad je u Beogradu odlazi u FMP, firmu Nebojše Čovića. Maka je naručio da Škrba izvrši dva ubistva u Republici Srpskoj. U dnevnom je kontaktu sa Bajom Živanićem, zvanim Plavi, sa Čukarice, kriminalcem i vezom pokojnog Arkana, koji je poslovni partner Nebojše Čovića. Baja Plavi pobegao je posle Arkanovog ubistva u u Atinu i u policijskim krugovima kotirao je kao jedan od osumnjičenih za zaveru protiv Arkana. Od arkanovaca se čulo da su Baja Plavi i Andrija Drašković organizatori Arkanove likvidacije, i da imaju spregu sa ljudima iz Državne bezbednosti. Pored Andrije Draškovića, Baja Plavi je jedini preživeli iz afere Arkanovog ubistva koji je na slobodi, a Čovićev je najbolji prijatelj. Pred 5. oktobar Baja Plavi je poslao Maku da čuva Čovića, pogotovo posle otmice Milija Babovića. Tada je došlo do razlaza između njih, i tada je Baji pripao Veranomotors. Plavi i Babović danas su neprijatelji. Tu leži ključ otmice Milija Babovića, o kojoj Babović ćuti. Baja Plavi sada je vezan za Čovića, a Milija Babović pokušava da nađe druge poluge moći, kao Mlađana Dinkića i Žarka Zečevića. Radomir Živanić, novi vlasnik Verano Motors, za Marfin fond (Laiki banka, u kojoj su završile srpske pare na Kipru) kupio je RK Beograd.
MILAN BEKO, LADERNA
Rođen je 1961. godine u Herceg-Novom. Završio je Saobraćajni fakultet, smer vazdušni saobraćaj u Beogradu, ali nikada nije radio u struci. Radni vek počeo je u privatnoj marketinškoj agenciji „Spektra“, kao direktor marketinga. Kada je agencija zapala u finansijske teškoće, Beko je otkupio „Spektru“ i otvorio vrata poznatoj agenciji za tržišne komunikacije „Ogilvi end Mejder“. Kad mu je „Spektra“ postala tesna, osnovao je firmu „DiBek“, koja je trgovala proizvodima od drveta, hranom i bila distributer više poznatih farmaceutskih firmi. Kao suvlasnik „DiBek“, Milan Beko, nikada nije bio formalni član neke stranke, ali je dobar prijatelj svih vlastodržaca: Mirjana Marković, Milorad Vučelić, Jovica Stanišić, Slobodan Radulović, Zlatan Peručić, Srđan Nikolić (bivši ministar trgovine koji je zatvorio novobeogradski buvljak da „DiBek“ ne bi imao konkurenciju)... Jedan od najboljih prijatelja mu je Danko Đunić, nekada uticajni potpredsednik savezne vlade. 1997. godine Beko ulazi u republičku vladu i to predstavlja kao patriotski čin. Bio je ministar za svojinsku transformaciju i Miloševićev čovek za osetljive ekonomske transakcije. Italijanski dnevnik „Republika“ pisao je da je on glavni Miloševićev bankar u prodaji „Telekoma“. Beko je tada 683 miliona maraka prebacio u vrećama iz Atine u Beograd. Po prodaji „Telekoma“ Beko odlazi za republičkog ministra bez portfelja. Na tom mestu se ne zadržava dugo, jer dobija zadatak da vodi kragujevačku „Zastavu“. Poslednja Bekova funkcija u Miloševićevoj vlasti je savezni ministar za privredu. Milan Beko je 18. oktobra 2000. vratio poslanički mandat JUL u Veću građana Savezne skupštine, i oglasio da se povlači iz politike, kojom se navodno nije bavio.
Milan Beko ima akcije firmi „Medtrejd Internešenel“ sa Bahama i „Medtrejd Internešenel“ iz Liberije, u čijem su vlasništvu „DiBek“, „Rapid“ i „Dimont“, firme koje su poslovale u Jugoslaviji. Komisija za ispitivanje zloupotreba u privredi najavljivala je da će pleniti imovinu njegove firme „DiBek“, jer nije platio 1,1 milion maraka poreza na ekstraprofit. Ekstraprofiterskoj komisiji Beko nije bio naročito interesantan, iako je 1997. godine Beko bio srpski pregovarač u prodaji 49% Telekoma italijanskom Stetu i grčkom Oteu. Telekom je prodat za oko 1,3 milijardi maraka. Beko je dao nalog da se novac od prodaje Telekoma uplati u malu grčku banku gde su račune držale srpske of šor firme. Dalje kretanje tih sredstava bi je za istražitelje Haškog tribunala jedan od ključnih dokaza da država upravlja sa 8 of šor kompanija jer je novac od prodaje Telekoma završio na tim računima. Premijer Zoran Đinđić naložio je da se sasluša Beko u vezi sa prodajom Telekoma, najavljivana je i naplata ekstraprofita od Beka, odnosno njegove firme DiBek, ali nije se desilo ništa od toga. “Pričalo da je on bio jedan od bitnih učesnika operacije „Telekom“, ali taj slučaj obrađuje MUP Srbije”, rekao je sekretar ove Komisije, Slobodan Lalović. Komisija je u slučaju privatizacije firme „Rapid“ utvrdila da „Medtrejd Internešenl“ i „Dibek“ nisu unele pare. “Pronašli smo da je vlasništvo tih firmi 37%, a ne više od 50%, odnosno da nisu vlasnici Rapida. Većinsko vlasništvo je verovatno priznato zato što je Beko stajao iza posla”, objasnio je Lalović.
Sredinom decembra FPP Balkan limitid, iza kog stoji Milan Beko, saopštio je da ima oko 57% akcija Knjaz Miloš. Mesec dana kasnije pojavljuje se kao suinvestitor firma Salford i najavljuje da neće biti konkurent većinskom vlasniku. Iza FPP i Salford stoje isti ljudi, a Milan Beko je bio konsultant i Salford koja predstavlja investicioni fond sa Gibraltara, koji se pojavio u privatizaciji mlekara u regionu. U februaru, FPP je prepustio upravljanje fabrikom Knjaz Miloš Salfordu, koji ima oko 38% vlasništva. Zanimljivo je da je sekretarka Komisije za hartije od vrednosti koja prvo nije kaznila FPP, a zatim jeste kaznila konkurenta, Olivera Savović, ranije radila kao jedan od direktora u firmi Dibek, Milana Beka. Beko je 2005. preko investicionog fonda Worldfin povezanog s FPP Balkan limitid privatizovao Luku Beograd. Mali akcionari tog preduzeća dokazuju da su oštećeni jer je privatizacija izvršena po višestruko nižoj ceni. Ekskluzivno zemljište u centru Beograda završilo je kod novog vlasnika iako nije bilo predmet prodaje.
Dok se čak i o Miškoviću, iako izbegava javnost, mnogo toga zna, o Milanu Beku nema mnogo informacija, pa su mediji u nedostatku pravih informacija, prinuđeni da se služe opisom “senka”. Postao je poznat devedesetih kada je ušao u Vladu Mirka Marjanovića, zadužen za privatizaciju. Pod njegovom vlašću obavljena je prodaja dela “Telekoma”, što je u budžet Srbije unelo 1,5 milijardi maraka. Sa ministrom za ekonomske odnose sa inostranstvom, Dankom Đunićem, smatran je za neku vrstu reformiste u režimu Slobodana Miloševića. Ni on ni Đunić, kao ni Mišković desetak godina ranije, nisu dugo ostali u Vladi. Krajem devedesetih, kao predsednik UO “Zastave”, nije uspeo da pronađe strateškog partnera. Na izborima 2000. kandidovao se za poslanika na listi JUL-a, ali je po objavljivanju rezultata vratio mandat. Od tada povezuje se s više privatizacija, ali se ne zna šta on stvarno poseduje. Prilikom kupovine “Knjaza Miloša”, kada je iz igre izbacio Divca (kao i u “Novostima”), bio je zvanično savetnik investicionog fonda FPP Balkan limitid, ali se pričalo da je njegova uloga mnogo značajnija, jer se posle privatizacije često pojavljivao u ovoj fabrici vode. Sličnu ulogu odigrao je i u sukobu “Delte” i “Merkatora”. Najpre je učestvovao na tajnom sastanku kada su premijer Vojislav Koštunica, Slobodan Radulović, Mišković i on dogovorili da “C market” preuzme konzorcijum srpskih biznismena, preko “Primer C”, Slobodana Radulovića. Potom je, sa Miškovićem, preko fondova sa egzotičnih ostrva, pokušao da preuzme “Merkator”, ali nisu uspeli.
VLADIMIR ČUPIĆ, predsednik IO HYPO GROUP ALPE ADRIA
Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Od 2007. godine predsednik je Izvršnog odbora Hypo Alpe Adria Bank ad Beograd, banke (kćerka firma Hypo Alpe-Adria-Bank International AG iz Austrije), zadužen za upravljanje i razvoj poslovanja sa privredom, poslova upravljanja sredstvima, pravnih poslova, interne revizije, finansijske kontrole i investicionog bankarstva, marketing, i za razvoj kadrova i nadzor rizika poslovanja banke.
Bio je direktor Agencije za privatizaciju, savetnik ministra za privredu i privatizaciju u Vladi Republike Srbije, i rukovodilac u Deloitte & Touche, Beograd. Od maja 2003. do decembra 2006. godine bio je član Izvršnog odbora Hypo Alpe-Adria-Bank a.d. Beograd. Član je Predsedništva Saveza Ekonomista Srbije, Poslovnog savetodavnog veća Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, Srpskog Poslovnog Kluba “Privrednik”; Guverner Američke privredne komore u Srbiji, član U O Metalac ad, potpredsednik Smučarskog saveza Beograda i član UO JSD “Partizan”.
Govoreći o akcionarima “Dijamanta”, Vladimir Čupić je rekao da su preduzeća obavezna da Agenciji za privatizaciju, u čijem je sastavu tada bio privremeni centralni registar, dostave ažurirane knjige akcionara. Sve promene u knjizi akcionara, moraju se pravno obrazložiti. I u prethodnom Zakonu o privatizaciji je propisano na koji način se može doći i kako sa može manipulisati akcijama, tvrdio je Čupić, ali nije komentarisao dešavanja u zrenjaninskoj uljari.
Mlađan Dinkić, koji u Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj upravlja sa šest podresora i isto toliko agencija, to nije dosta, već je i predsednik Skijaškog saveza Srbije. Na funkciju u Izvršnom odboru doveo je svog stranačkog aparatčika Sašu Vitoševića, nekadašnjeg saveznog ministra poljoprivrede. Na čelo Skijaškog saveza došao je sa mesta prvog čoveka beogradskog skijaškog saveza, a uskočio je na mesto ministra za rad Rasima Ljajića, koji se baš zbog previše obaveza povukao sa čela Saveza. U svom prvom obraćanju Dinkić je poručio da mu je želja da Srbija sa Bugarskom organizuje Zimske olimpijske igre 2022. godine. I potpredsednici Saveza poznati su političkoj javnosti. To su bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Goran Pitić i TV voditelj Petar Lazović, koji je blizak Velimiru Iliću. Ostala dva potpredsednika su Sandra Štajner, funkcioner “Telenor”, i ekonomista Nebojša Savić. „Vidim tri potencijalna izvora finansiranja: za osnovno održavanje saveza to je budžet grada i on mora biti veći. Dalje, razmotrićemo mogućnost da javno preduzeće Skijališta Srbije deo prihoda od ski pasa izdvoji za mlade talente..., a treći izvor finansiranja će biti sponzorstva... i ja tu očekujem pomoć od potpredsednika Čupića, direktora Hypo Alpe Adria banke i mislim da sa takvim timom možemo da podignemo budžet Skijaškog saveza Beograda“, rekao je Dinkić.
Novembra 2001. godine pomoćnici ministra za privatizaciju Goran Petrović i Vladimir Čupić potvrdili su da će se RK “Beograd” privatizovati po posebnom programu i da nema govora o stečaju, u kome je najveći poverilac bila Beobanka. Ali 4. januara 2002, samovoljom guvernera NBJ, Dinkića, likvidirane su 4 velike srpske banke, među kojima i “Beobanka”.
Ljude iz uticajne MKG iznenadila je uloga beogradske filijale svetske revizorske kuće Deloitte Touche. Privatizaciju Srbije vode ljudi koji su bili zaposleni u ovoj firmi. Iz Deloitte Touche u srpsku vladu došli su Aleksandar Vlahović (ministar privatizacije), Gordana Matković (ministar za socijalna pitanja), Slobodan Milosavljević (ministar trgovine), Goran Pitić (ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom), a u Agenciju za privatizaciju došli su bivši službenici ove kuće, direktori Vladimir Ćupić, pa Mirko Cvetković. I Siniša Mali, bivši direktor za tendere, i potonja direktorka Katarina Tončić došli su iz ove revizorske kuće, kao i savetnik u agenciji, Goran Mrđa. Iza poslova Deloitte Touche u Srbiji stoji direktor za centralnu Evropu Danko Đunić. U Agenciji za privatizaciju skončala su najbolja srpska preduzeća. Nepodnošljiv pritisak političke oligarhije malo je ko mogao da podnese. Cvetković je od 2003. do 2004. godine kao prvi čovek Agencije za privatizaciju učestvovao u najmanje 88 sumnjivih privatizacija. Jedan od njegovih najvećih grehova je to što je dok je bio na čelu Agencije istovremeno bio izvršni direktor firme CesMekon, koju je Agencija često angažovala, što je sukob interesa. Vladimiru Čupiću, tadašnjem izvršnom direktoru Agencije za privatizaciju nešto krupno otrglo se kontroli. CesMekon je za račun državnog paketa akcija uradio presek imovine AD Građa sa 31.12. 2001. godine. Mirko Cvetković je u to vreme bio izvršni dirketor te konsultantske firme. AD Građa je za samo pola godine prikazala poslovni minus, pa je Bogdan Petrović, odgovorni rukovodilac Agencije za privatizaciju, na zahtev kupaca o sudbini gubitka, poslao nalog direktoru Ćulibrku, koji nije odgovorio Agenciji o visini duga, mada je dokument bio spreman. Početkom devedesetih u Ekonomskom institutu u Beogradu Vlahović je bio asistent Mirku Cvetkoviću za koga je tada smatrao da je “patrijarh konsultantskih poslova” u Srbiji. Nije čudno što ga je ministar Vlahović uzeo za svog zamenika, a kasnije postavio za direktora Agencije za privatizaciju. Niz poslova na početku tranzicije u Srbiji više je obavljao Cvetković. Za pretpostaviti je da Mirko Cvetković nije pokvario odnose sa Vlahovićem i društvom iz Ekonomskog instituta, u koji je Cvetković došao kada se u njega utopio Institut za ekonomiku industrije, a ni kada su napustili državnu službu 2004. godine. Za te institute radili su svi koji su davali softver svim srpskim vladama poslednjih decenija: Đunić, Savić, Cvijetičanin, Bajec, Labus, Pitić.... Reputaciju konsultanta broj jedan, Mirko Cvetković je imao i u konsultantskoj firmi Zvonka Nikezića, CesMekon.
ZORAN DRAKULIĆ, predsednik EAST POINT HOLDINGS Ltd.
Zoran Drakulić je rođen u Ljubljani 1953. Njegov otac bio je pukovnik JNA. Od treće godine živi u Beogradu, gde je pohađao osnovnu školu, Zemunsku gimnaziju i diplomirao na Pravnom fakultetu, 1978. godine. Bio je uspešan sportista, državni juniorski prvak u plivanju prsnim stilom, reprezentativac a kasnije i trener plivačke reprezentacije. Karijeru je, odmah po diplomiranju, počeo u državnom spoljnotrgovinskom gigantu Geneksu 1978. Od 1982. do 1989. bio je finansijski direktor Geneksove kompanije u Libanu, “Jugo-Arab”. Zbog rata u Libanu, firma je preseljena na Kipar i bila je jedna od prve tri of-šor kompanije u toj zemlji, odakle je pokrivala Bliski istok. Po povratku sa Kipra, 1989, postavljen je za zamenika direktora Geneks banke, gde je imao intenzivne kontakte sa vodećim bankama i finansijskim institucijama, a bio je uključen u berzanske transakcije robnne i monetarne i trgovinu dugovima na sekundarnim tržištima.
VUK HAMOVIĆ nikad nije objasnio poreklo svog kapitala. Bio je finansijski direktor u ‘Energodati’, sa Zoranom Drakulićem je osnovao firmu ‘Jupoint‘, a zatim napustio taj ortakluk. Neki pričaju da je za vladavine Slobodana Miloševića, kad zbog sankcija naše firme nisu mogle da posluju, na privatan račun njegovog oca Radeta Hamovića prebačeno 500 miliona dolara državnih para. Vuk je rođen u Beogradu 1949. godine. Njegov otac bio je načelnik GŠ JNA, i uveo je mladog Hamovića u strukture svih Republika SFRJ. Od 1968. dostudirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Na postdiplomskim studijama specijalizovao je modele verovatnoće i magistrirao je 1974. Odmah se zaposlio u Energoprojektu i nakon 10 godina napredovanja postao je predsednik informatičkog ogranka – Energodate. Za vreme njegovog vođstva Energodata je razvila prvi domaći sistem personalnih računara, TIM 011. Za vreme rada u Energoprojektu puno je putovao širom sveta, stičući iskustva u strukturiranju investicija i finansiranju kompleksnih finansijskih transakcija. Njegovo napuštanje državnog sektora privrede koincidiralo je sa otvaranjem jugoslovenske privrede za privatno preduzetništvo. 1987. osnovao je privatnu kompaniju za inžinjering u oblasti naplate međunarodnih potraživanja, što se pokazalo kao dobar potez jer je “Milnah” strukturirala profitabilne transakcije koje su rešavale probleme spoljnih dugovanja zemljama i kompanijama, širom sveta. Nakon dve uspešne godine u “Milnah”, napustio je firmu i postao saosnivač “Ist Point Holdings”. U periodu 1989.-1992. Vuk je imao veliki uspeh u trgovini međunarodnim sekundarnim dugovima i na klirinškom tržištu, kroz prebijanja dugova različitih zemalja bivšeg sovjetskog bloka u transakcijama na zapadnim finansijskim tržištima. U tom periodu Vuk je diskretno bio aktivan i protiv Miloševićeve vlasti u Srbiji, u kom periodu je suosnovao list “Vreme”. Nakon što nije uspeo pokušaj Milana Panića 1992, koji je Hamović podržavao finansijski, Vuk je napustio Beograd, i preselio se u London. Te godine prodao je svoj udeo u Ist Pointu svom partneru, Drakuliću. Vuk je počeo da radi za “GML International”, firmu za investiciono bankarstvo, savetujući centralno i istočnoevropske vlade o dugovima. Kao akcionar i direktor, pod okriljem GML uradio je tokom 1990.-tih više transakcija. U drugoj polovini devedesetih sproveo je nekoliko transakcija dugova u energetskom sektoru. Iz ove ideje razvio se, 2000. godine, EFT, koji je formirao sa partnerima iz sektora energetike i finansija. Vuk Hamović živi u Londonu, a otac je do smrti 2002. godine živeo u Sloveniji.
Ist Point Holdings osnovan je juna 1990. na Kipru, a kasnije su otvarane firme i predstavništva po svetu, prvo u Beogradu, pa u Moskvi i dalje se širilo odatle, u 12 zemalja. Ist Point je industrijska i rudarska firma ali se bavi i trgovinom berzanskim robama, obojenim metalima, žitaricama, plemenitim metalima, naftnim prerađevinama, tekstilom itd. U Srbiji, Ist Point je investirao u proizvodne kompanije i mlinove i brodarstvo. Kompanija je razvila dobre odnose sa Svetskom bankom, Evropskom bankom za obnovu i razvoj i vodećim evropskim komercijalnim bankama.
Zoran Drakulić je bio uključen u politiku kroz finansiranje DSS, do oktobra 2000. godine. Nekadašnji finansijer Demokratske stranke Srbije, Zoran Drakulić, umeo je da naplati svoju podršku Koštuničinoj partiji. Dok je nakon obaranja Miloševića bio u milosti DOS, kupovao je po Srbiji, za bagatelu, profitabilna preduzeća. Nije ništa gradio, niti otvarao nove fabrike, samo je kupovao ono što je vredno i što donosi laku zaradu.
NIKOLA ŠAINOVIĆ, jedno vreme čovek br. 2 u Srbiji, ne samo da je mogao unapred da zna za sukob sa NATO-om, već je, u Račku, imao uticaj na početak. Zato je i pre i sve vreme sankcija forsirao proizvodnju u RTB i nastavio raniju preradu nuklearnog otpada, da bi obezbedili milijarde dolara “crnih” fondova za kupovinu ljudi iz pojedinih stranaka, otvaranje privatnih banaka na Kipru, u Moskvi, Atini, Solunu, Klagenfurtu, Trstu, Cirihu i Srbiji i otkup preduzeća. Tokom sankcija RTB je proizvodio mnogo bakra, a oktobra 2000. DOS je zatekao skoro uništen RTB i rudarstvo. Što se nuklearnog otpada tiče, da li je slučajno Šainović postao predsednik Savezne komisije za radiološku zaštitu? I po izručenju Hagu, i dalje je zvanično ostao na toj funkciji. Manje problema bilo je sa izručenjem Miloševića nego Šainovića, koje se odužilo preko godinu dana. Naša vlast nije pomišljala da ga uhapsi zbog privrednog kriminala i organizovane inflacije, a srpski ministri davali su garancije Tribunalu da se vrati kući do početka suđenja.
Krajem 1988. Jugotehna i Jugometal ponudili su RTB-u 10.000 tona koncentrata bakra, u kome je bilo preko 500 kilograma otrovne žive i direktori RTB odbili su da ga kupe. Firma “Mark Rič” ponudila je kasnije, preko Geneksa, RTB-u taj isti koncentrat. Direktor komercijalnih poslova RTB, Milija Grujičić, odbio je da potpiše nalog, pa je sredinom 1989. ugovor sklopio Ninoslav Cvetanović. Nakon ovog posla firma Mark Rič, do tada pred bankrotom, otvara nove filijale: Vest Point, Rivieru i Glenkor u Njujorku, Ist Point u Londonu, filijale Glenkora u Londonu i Švajcarskoj, filijale Ist Pointa na Kipru i Jugoslaviji, Ju-Point u Beogradu itd.
Što se RTB-ovih direktora i ostalih učesnika tiče:
- Jova Milošević, generalni direktor, otišao je za predstavnika RTB u Bukurešt;
- Ninoslav Cvetanović ga je zamenio (u vreme DOS bio je savetnik generalnog direktora);
- Nikola Šainović je meteorskom brzinom napredovao do čoveka br. 2 u Srbiji;
- Tomica Raičević je promenio nekoliko funkcija, od privremenog direktora Politike do ministra vera u Vladi Srbije;
- Kosta Prstić (kum prof. Kneževića i Šainovića) postao je pomoćnik ministra za energetiku i rudarstvo u Vladi SR Srbije (i ostao do početka 2001);
- Mihailo Kilibarda je postao predstavnik RTB-a u firmi Mark Rič u Londonu;
- Prof. dr Rade Čolić dobio je mesto šefa predstavništva RTB-a u Londonu;
- Zoran Mladenović (u Boru poznat pod nadimkom “Zoki Munđa”) postao je direktor marketinga RTB, a kasnije predstavnik RTB u Londonu i Cirihu;
- Prof. dr Čeda Knežević je postao prvi DOS-ov predsednik Upravnog odbora RTB. Njegov rođeni brat Raka Knežević (tast bivšeg ministra zdravlja, Obrena Joksimovića), svojevremeno je bio načelnik SUP-a u Boru;
- Dr Filimonović iz Zaječara, koji je javno opravdavao kupovinu takvog koncentrata, postao je ministar zdravlja u Vladi SR Srbije;
- mr Miroslav Jakovljević, tadašnji direktor Jugoinspekta u Beogradu, zadržao se na toj funkciji. Bivši rektor, prof. dr Rajko Vračar, i bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije, Radmilo Bogdanović, ostvarivali su visoka primanja kao članovi Upravnog odbora Jugoinspekta (bez odluke Skupštine Jugoinspekta). Kada su se zbog toga pobunili neki njihovi radnici iz Bora (članovi Sindikata Nezavisnost) dobili su otkaz.
- Geneks su ubrzo napustili Stanoje Barlov (kum prof. Čede Kneževića iz RTB-a), Miloš Perović i Zoran Drakulić i sva trojica su dobili posao u filijalama Mark Rič.
Tadašnji generalni direktor Geneksa Miki Savićević (koji je sredinom 80-tih ugovorio izvoz Juga u Ameriku) u vreme DOS-a, kao potpredsednik DHSS, postao je predsednik Upravnog odbora Zastave. Ponovo se obraća starom partneru, Birklinu, iz Amerike, da se obnovi izvoz automobila i da ta firma otkupi Zastavu. Njegov šef partije, Vladan Batić, ministar pravde, nije se pitao kako je Zoran Drakulić za samo deset godina postao jedan od najbogatijih Srba i sponzor nekoliko stranaka u Srbiji i Crnoj Gori (iz tih razloga je savezni ministar zdravlja izvršio samoubistvo u Madridu).
- Srbi su prošle decenije kupili rudnike i flotaciju bakra u Kazahastanu (u kojoj radi bivši upravnik borske flotacije). Ta firma dala je ponudu da otkupi ceo RTB, ili bar pogone za preradu bakra. Kao njeni vlasnici, spominju se Bora i Marko Milošević, Šainović, Miki Manzalović (do penzije, predstavnik RTB u Moskvi). Verovatno je Marko slučajno našao utočište baš u Kazahastanu. Ti isti ljudi, Borka Vučić i direktori Jugobanke (među kojima i generalni direktor RTB posle oktobarskih promena Bora Stojadinović) odigrali su odlučujuću ulogu u osnivanju Veksim banke u Moskvi, preko koje su u vreme sankcija prošle stotine miliona dolara RTB-ovih para.
- Seka Manzalović, supruga Mikija Manzalovića, ima banku na Kipru, koja je u vreme DOS-a vreme dala bankarske garancije Mitilineosu iz Grčke u trgovini sa RTB. Ona je predložila da otkupi veliki hotel na Borskom jezeru (koji je svojevremeno projektovala). Mitilineos je odjednom “procvetao” i postao većinski vlasnik Trepče. Mitilineos i Glenkor postali su vlasnici rudnika olova i cinka i flotacije u Zajači i Srebrenici i koncentrat šalju u “Zorku” iz Šapca na preradu. Oni zarađuju, a “Zorka” raubuje opremu i truje grad.
Osnovana je filijala Drakulićevog Ist Pointa u Beogradu, pod imenom Ju Point.
RTB duguje Ju Pointu 26 miliona dolara (do danas se ne zna po kojoj osnovi)?!
RTB duguje Glenkoru iz Švajcarske 4.000 tona bakra (oko 6,5 miliona dolara)?!
RTB duguje Mitilineosu bakar, srebro i zlato za više od 8 miliona dolara?!
Mitilineos, Ist Point i Glenkor pregovarali su da uzmu rudnike bakra RTB pod koncesiju, zakupe bar jednu liniju u Topionici i kupe neke pogone prerade.
Debis (lažno predstavljen kao deo koncerna Mercedes-Krajsler), u vreme Milana Beka i Nemanje Kolesara, bio je u završnoj fazi pregovora da zakupi borsku Topionicu i obezbedi preko 100 miliona dolara kredita za novu tehnologiju. Do tada je davao RTB-u koncentrat bakra na preradu, kao “treća ruka”, posle Glenkor i Ist Point.
Zoran Drakulić stavlja “šapu” na obojenu metalurgiju, od Đevđelije do Banja Luke. Firma Mark Rič je vlasnik još nekoliko velikih firmi u Americi, Engleskoj, Švajcarskoj, na Kipru, u Makedoniji, Republici Srpskoj i SRJ. Vlasnik firme (Mark Rič) je poznat kao trgovac prljavim koncentratima i oružjem. Sve ovo. samo je deo posledica kupovine koncentrata sa živom u toku 1989. godine. Očigledno nije bila u pitanju samo živa. Deset hiljada tona tog koncentrata vredelo je oko tri miliona dolara. Čak i da su taj koncentrat dobili na poklon od pravih vlasnika i prodali ga nama, tri miliona dolara su male pare da se toliko poslova ostvari, pogotovo u firmi koja je pre toga bila pred bankrotom. Za ostale milijarde dolara niko ih iz Srbije ne proziva. “Srbi su najveći neprijatelji srpskog naroda”. U takve spadaju Milošević, Šainović i najvažniji članovi SPS, JUL i SRS, i svako ko im se pridružio iz DOS.
DANKO ĐUNIĆ, predsednik Srpskog poslovnog kluba i Ekonomskog instituta
Danko Đunić je rođen 1949. godine u Herceg Novom. Po obrazovanju je doktor ekonomskih nauka. Za vreme Slobodana Miloševića, njegovi prijatelji iz Crne Gore uzeli su u svoje ruke svu imovinu Srbije. Borka Vučić je kontrolisala banke, uz pomoć dr Miodraga Zečevića, Danko Đunić postao je potpredsednik savezne vlade za ekonomske odnose sa inostranstvom, a Milan Beko počeo je rasprodaju srpskih preduzeća. Đunić je za potpredsednka vlade došao iz američke revizorske kuće “Delojt & Tuš”. Revizorska kuća, nakon uvida u poslovanje određene firme, pod punom odgovornošću garantuje za uspešnost svojih klijenata. S pečatom “Delojt & Tuš” i potpisom Danka Đunića, četiri najveće srpske banke (‘Beobanka’, “Beogradska banka’, ‘Jugobanka’ i ‘Invest banka’) dobile su potvrde da posluju s velikim kreditnim potencijalom. Na osnovu ovakvih nalaza banke su ulazile u aranžman sa stranim partnerima i davale garancije za kredite našim preduzećima. Kada je došla nova vlast, guverner Dinkić poslao je te 4 banke u stečaj. Đunic nije se uzbudio, nastavio je da se bavi biznisom i postao direktor svoje firme za istočnu Evropu. Kadrovi “Dilojt end Tuša” raspoređuju se na ključna mesta: Gordana Matković za socijalna pitanja, Aleksandar Vlahović preuzima Ministarstvo za privatizaciju, Goran Pitić resor za ekonomske odnose sa inostranstvom, Vladimir Čupić je direktor Agencije za privatizaciju. U ovoj agenciji zapošljavaju se Siniša Mali i Katarina Tončić, a iz revizorskih kuća “Ces Mekon” i “Citadela” dolaze Mirko Cvetković i Jelena Milenković. Simbolično, u istoj zgradi nalaze se i Ministarstvo za privatizaciju i “Dilojt end Tuš”. Đunić je kao revizor učestvovao u privatizaciji ‘Jugopetrola Kotor’, “Sartida” i “Zastave”. Dankova supruga, Pava Zečević (sestra Žarka Zečevića), vodila je Akcijski fond iz Grčke i uvozila je skupu polovnu opremu.
Sa blagonaklonim odnosom vlasti prema visokom kriminalu, Srbija nema izgleda da postane članica zajednice evropskih zemalja. Vlada pokušava da zamaže oči evropskim izaslanicima i narodu, hapšenjem isluženih lopova, ali najveći ostaju pod okriljem države, a pre svih Danko Đunić, grobar srpske privrede, u senci. Način na koji se sprovodi razbojništvo nad Srbijom i njenim građanima ne može se podvesti pod normalane načine bogaćenja ambicioznih pojedinaca. “Diloit & Tuš” je najstarija revizorska firma na svetu ali partnerstvo sa Đunićem srozava im ugled.
Đunić je svojevremeno otkupio Ekonomski institut u Beogradu i taj potez, kao i način na koji je to urađeno, bio je dugo skrivan. Ekonomski institut je 1991. godine, kao poznata istraživačka kuća, pronašao strateškog partnera u američkoj firmi Diloit & Tuš. Ugovor o partnerstvu za centralnu Evropu potpisan je 1997. godine. Mada je sedište ove kompanije u Pragu, filijala “Diloita” za centralnu Evropu radi pod okriljem “Diloit Tuš Tomacu” koja ima 120.000 zaposlenih i pruža usluge polovini najvećih svetskih firmi u 150 zemalja. Beogradski “Diloit”, koji je crna ovca po profesionalnosti, hara srpskom privredom. Prosek starosti zaposlenih u beogradskom “Diloit” je 32 godine. Đunić je zaključio da će mladi “stručnjaci”, željni brze zarade, bez suvišnih pitanja slediti njegove instrukcije prilikom procena srpskih preduzeća koja idu na tender. Te procene će biti nameštene na višestruko umanjenu vrednost u odnosu na realnu. To je način da se odbiju potencijalni kupci, a Danko svom klijentu prikaže pravo stanje stvari i da se kupovina preduzeća po tako povlašćenoj ceni višestruko isplati, uz proviziju onome ko to sredi. Danko zaradi i od države koja plaća neprofesionalne konsultantske usluge njegovih firmi i od kupaca u čiju korist pakuje izveštaje. Danas se kao generalni direktor beogradskog “Diloita” vodi Miloš Macura, dok je Danko Đunić počasni predsednik. U centrali iz Njujorka nisu mogli da daju odgovor Tabloidu o statusu Danka Đunića, pa su pitanje prosledili u Prag. Iz te filijale, Džems Volton je odgovorio mejlom: “...hteo sam da proverim Dankov status u “Diloitu”, jer neko vreme lično nisam upućen u naše poslove u Srbiji. Danko je zaposlen u “Diloitu” i njegova titula je počasni predsednik. Menadžer naših poslova u Srbiji je Miloš Macura…”
Demokratska stranka Srbije svoje kritike usmerila je najviše na korupciju u privatizaciji, koju je sprovodio Aleksandar Vlahović, nekada zaposlen u konsultantskoj firmi “Diloit & Tuš”, koja je imala ključnu ulogu u ovom procesu. Nije jasno zašto Bubalo ništa nije promenio u pristupu privatizaciji. “Diloit” i “Ekonomski institut” i dalje su vrata do vrata sa Ministarstvom privrede. Aleksandar Vlahović i Goran Pitić bili su Đunićevi učenici, a tom timu priključio se Predrag Bubalo. Ministar Bubalo primećen je, kako, u trenerci i sa tamnim naočarima, ulazi u kafić “Ke pasa”, kod Knez Mihajlove ulice i sastaje se s Dankom Đunićem. Ovakvim susretima može se objasniti kako je, na primer, vojni deo Ade ciganlije, gde je Veslački klub “Partizan”, Đunić pripojio sebi.
Jedan od slučajeva sukoba interesa Danka Đunića je to što je kao predsednik UO “Hemofarma” radio revizorske usluge toj farmaceutskoj kući. Đunić je prijatelj sa Miodragom Babićem, direktorom “Hemofarma”, sa kojim je osnovao poslovni klub “Privrednik”, koji okuplja diskutabilni krem srpske tranzicione elite, a Babić i Đunić smenjuju se na mestu predsednika Kluba.
Kao potpredsednik savezne vlade, Đunić je uspeo da osigura pozicije u svetu, tako što je kritikovao Miloševićevu vladu i odnosio državna dokumenta. Skoro dve decenije, uz pomoć svog šuraka, generalnog sekretara FK “Partizan” Žarka Zečevića, Danko je preko svoje firme “Diloit” pravio lažne revizije za preduzeća, koja je kasnije otkupljivao sa Žarkom i njegovim ljudima. Po dolasku DOS-a na vlast, iz Đunićevog ekonomskog instituta i “Dilot&Tuš” u Ministarstvo za privredu i Agenciju za privatizaciju odlaze njegovi pouzdani ljudi, Aleksandar Vlahović, Mirko Cvetković, Siniša Mali... Ministar Vlahović poverava poslove revizije državnih i javnih preduzeća svojoj bivšoj firmi, a Agencija za privatizaciju prihvata ih bespogovorno i - pola Srbije kupila je ta ista grupa ljudi, takoreći bez uloženog dinara.
Kada je Vojislav Koštunica preuzeo vlast, postavio je advokata Branka Pavlovića za direktora Agencije za privatizaciju. Ubrzo, pod pritiskom svog okruženja, koje predvodi šef kabineta, Baranin, Aleksandar Nikitović, smenjuje Pavlovića, koji je postao prepreka da Đunić, sa svojom mafijom, Vukom Hamovićem, Vojinom Lazarevićem, Aleksandrom Nikitovićem, postane vlasnik većine srpskih banaka, kompanija, osiguravajućih društava i sportskih klubova. Zahvaljujući bandi Danka Đunića, uz njegove revizorske nalaze kojima je umanjio vrednost za nekoliko puta, kupljena su mnoga strateška srpska preduzeća, uz proviziju za gospodina Đunića. Đunićeva banda je obezbedila Albancu iz Švajcarske Bedžetu Pacoliju da pokupuje po Srbiji pumpe i značajane kompanije i uvede albanski kapital u Srbiju. Zahvaljujući premijeru Koštunici, koga je jedino zanimalo kako da opstane na vlasti, banda gospodina Đunića uspela je da potpuno izoluje Srbiju. Nema ruskih, nemačkih i drugih investitora. Sve je prodavala i pokupovala Đunićeva ekipa i vratila je Srbiju u srednji vek. Uspela je da je potpuno opljačka, izoluje od uticaja svetskih kompanija i evropskog tržišta. Danko Đunić je Aleksandru Nikitoviću predao dva miliona evra, navodno, da preda premijeru Koštunici kao Đunićev “znak male pažnje za pružene usluge”. Sa svojim šurakom Žarkom Zečevićem Đunić je sklanjao sve koji su ukazivali na njihova (ne)dela.
Grupa srpskih intelektualaca odlučila je da u SAD pokrene postupak protiv američke revizorske kuće “Diloit & Tuš” iz Njujorka, za stotine lažnih revizorskih nalaza svoje filijale u Beogradu. Formalno - pravno pitanje odgovornosti američke kompanije za štetu koju je učinila njena firma iz Beograda moglo bi da se pokrene i pred srpskim sudovima, ali zbog uticaja Đunića i Vojislava Koštunice, postupak bi unapred bio osuđen na propast. Grupa advokata prikuplja ovlašćenja oštećenih da pokrenu nekoliko postupaka u Njujorku, koji bi najstariju revizorsku kuću na svetu naterali da utvrdi odgovornost počasnog predsednika njihove firme u Beogradu, Danka Đunića.
DRAGAN ĐURIĆ, generalni direktor ZEKSTRA GRUPA
Dragan Đurić je rođen 1954. godine u Derventi, a od svoje treće godine živi u Zemunu. Kao student, 1978. godine, počeo je privatni posao u Staroj Pazovi, preko zanatskih zadruga pošto tada nije bilo drugog načina. Od samog početka svog preduzetništva, Dragan Đurić je stalno napredovao. Uvek se radilo “planski”: u nedostatku prostora, koristio zajedničke prostorije kućnih saveta širom Beograda, uvek bez kredita i sa organizovanom prodajom administraciji. Đurić je vlasnik “Zekstre”, “Nolita”, “Šumadije”, Veterinarskog zavoda...
Tokom svog prvog mandata, Milorad Dodik je, kupujući tridesetak procenata državnog kapitala, postao suvlasnik “Agroprom banke“. Ova banka postala je zatim deo “Nove banke“, što znači da je Dodik i njen suvlasnik. Vlada Srpske drži na računima “Nove banke“preko 300 miliona maraka novca sa escrow računa, i tako premijer državne i svoje pare čuva u svojoj banci. Dodik je u to vreme postao suvlasnik i beogradske firme “Zekstra”, zajedno sa Draganom Đurićem. U to vreme, nezakonito je isplatio toj svojoj firmi 350 hiljada maraka, nakon čega je kriminalnim transakcijama navodno pokrio taj dug. “Zekstra” je postala vlasnik robne kuće “Boska“ u centru Banjaluke.
Dragan Đurić će biti predsednik FK Partizan bar do 2010. godine. Iako najavljivan kao privremeno rešenje, Đurić je dobio prednost u odnosu na kandidate Miliju Babovića i Radomira Živanića.
BRANISLAV GRUJIĆ, predsednik UO PSP-FARMAN Holdings, Moskva
Potpredsednik je Upravnog odbora Međunarodne asocijacije privrednih komora Rusije i Jugoslavije IBA, predsednik Odbora za kreditiranje malih i srednjih preduzeća, predsednik Upravnog odbora kompanije Jugodrvo A.D.
Branislav Grujić je Beograđanin. Rođen je 14. jula 1961. godine. Njegov otac je bio diplomirani inženjer i profesor Bogdan Grujić, a majka diplomirani ekonomista Milica Grujić (rođena Dedijer). Osnovnu školu završio je u Nemačkoj, a u Beogradu je maturirao u IV gimnaziji. 1984. godine diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Beogradu, smer mehanizacija. Jedan semestar postdiplomskih studija slušao je na Univerzitetu u Karslrueu. U januaru 1985. godine, u 24. godini postao je asistent na Mašinskom fakultetu u Beogradu za predmete Teorijske mehanike, što je za tadašnje prilike predstavljalo meteorski uspeh. Usavršavanje je odmah počelo učešćem na mnogim kongresima o mehanici i mehanizaciji.
1992. godine postao je direktor inženjeringa u Jugodrvu i na tom položaju ostao do 1994. godine. Od tada se, posle prvih preduzetničkih koraka dok je još radio u Jugodrvu, otisnuo u privatni posao. Grujić ističe da ga je tržišno otvaranje Rusije, posle pada Berlinskog zida, podstaklo da, sa nekolicinom istomišljenika, počne stvaranje nove firme. Ona je danas postala značajno ime u svojoj delatnosti. Posle formiranja sopstvene firme, 1994. godine, prva velika transformacija je 1997. godine kada se ujedinjuje sa firmom PSP, čiji je jedan od osnivača i generalni direktor Arkadije Blank. Odluka o ujedinjenju i stvaranju nove firme PSP-FARMAN Corp. pokazala se kao ispravna. Kompanija je ubrzo postala značajan partner mnogim svetskim velikim firmama, a Grujić i Blank postali su dva kopredsednika.
Kada su mali akcionari došli u prostorije “Jugodrva” kako bi dobili razliku novca od akcija koje je Branislav Grujić “prodao na berzi”, zamenik generalnog direktora za finansijska pitanja Ivona Petrović prenela im je njegovu poruku da nemaju pravo na razliku vrednosti akcija. Mali akcionari su u septembru 2003. godine krenuli u akciju. Znali su da je prodaja akcija u prostorijama “Jugodrva” predsedniku Upravnog odbora Grujiću protivzakonita, da tako dođe do akcija mimo berze. Zato je većina malih akcionara potpisala izjave. U jednoj takvoj izjavi piše: “… Obratila sam se Ivoni Petrović, zameniku generalnog direktora za finansijske poslove, koja je bila zadužena za kupovinu akcija... Iznos za prodaju akcija sam dobila u evrima, koje je Ivona Petrović u svojoj kancelariji izvadila iz fioke, a kopiju priznanice koju sam potpisala nije htela da mi da. Znajući da akcije vrede više, pitala sam Ivonu Petović da li će mi isplatiti razliku. Ona se samo nasmejala, a generalni direktor mi je rekao da to može da se desi ako na berzi “pobedi Branislav Grujić.” Mali akcionari pisali su i brokerskoj kući “Stockbroker” koja je pomogla u pranju nezakonito kupljenih akcija od strane Grujića: “S akcijama preduzeća ‘Jugodrvo’ a.d, koje glase na moje ime, trgovano je na aukciji 07. jula 2003. godine u Beogradu, u Sali za trgovanje na Beogradskoj berzi. Umesto mene, nalog za prodaju je dao Branislav Grujić. Pre prenošenja vlasništva kupca u Privremenom registru potrebno je da kupac izmiri sve obaveze po prodajnoj ceni. Obaveštavam Vas da kupac nije izmirio obaveze prema meni kao prodavcu i jedinom zakonitom vlasniku akcija (prema evidenciji u knjizi akcija Privremenog registra)”. Kad brokerska kuća primi dopis registrovanog vlasnika akcije kojim se osporava zakonitost prodaje, praksa je da broker uradi izveštaj i da se razmotri prodaja, kako bi se zaštitili mali akcionari. Brokerska kuća “Stockbroker” bila je svesna da je kupovina putem punomoćja, koju je sproveo predsednik Upravnog odbora, u prostorijama kompanije o čijim se akcijama radi - ilegalna. Brokerska kuća ima odgovornost posrednika da zaštiti male akcionare. “Stockbroker” koja je prodavala akcije za Branislava Grujića, odgovorila je malim akcionarima, koji su pretrpeli štetu: “...Iz vašeg dopisa ne vidimo u kakvu vezu stavljate našu brokersku kuću s privatnim aranžmanom koji ste sklopili s drugim fizičkim licem. Mi smo nalog za prodaju akcija dobili od lica koje je imalo regularno sudski overeno ovlašćenje potpisano s Vaše strane.” Mali akcionari pisali su ponovo brokerskoj kući: “U tom, tako kažete, regularno sudski overenom ovlašćenju potpisanom s naše strane, nigde ne piše da opunomoćenik može prodavati akcije na berzi, a da razliku u vrednosti može stavljati u u svoj džep... Vi niste ukazali na neregularnost prodaje akcija putem ‘punomoćja’, tj. da je protivzakonit...” Zbog ovakvog ponašanja brokerske kuće “Stockbroker”, slučaj su prijavili direktoru i kontrolnom organu Beogradske berze, i Komisiji za hartije od vrednosti... Umesto dogovorenog intervjua o spornoj trgovini akcijama “Jugodrva” s generalnim direktorom Aleksandrom Matijevićem, predstavnik službe za kontakt s javnosću je putem telefona osporio navode, rekavši da su na zlonameran način plasirani podaci iz Bele knjige, i da iza njih iz ličnih interesa stoji prethodni dugogodišnji direktor. Marta 2005. godine, mali akcionari “Jugodrva” obavestili su Komisiju za hartije od vrednosti kako je Branislav Grujić nezakonito otkupio njihove akcije “Jugodrva” i o njegovom nezakonitom delovanju: kršenju njegovih obaveza kao predsednika Upravnog odbora; isplaćivanju minimalne vrednosti u evrima iz ladice zamenika generalnog direktora za finansije; “Grujićevoj kasnijoj prodaji ovih akcija na berzi, prodaji njegovoj ličnoj of-šor kompaniji”, i kako je u svoj džep strpao ekstraprofit koji je zaradio od prodaje ovih akcijama na berzi za mnogo veći iznos od onog koji je isplaćivan malim akcionarima. Komisija za hartije od vrednosti konstatuje da Zakon o privatizaciji nalaže da bi mali akcionari svoje akcije trebalo da prodaju na berzi, i zaobilazeći nezakonitosti, prebacuje loptu Ministarstvu privrede i privatizacije, saopštivši da nije nadležna, bez pozivanja na propis po kojem nemaju nadležnost. Mali akcionari nisu bili iznenađeni, budući da su dva člana Komisije bili osnivači brokerske kuće “Stockbroker” preko koje je Grujić sprovođeo “nezakonitu trgovinu na berzi”. Ista brokerska kuća odradila je prodaju akcija malih akcionara preko Grujića i potom prebacila novac, ne malim akcionarima, kao što određuje zakon, već drugom licu čije ime nije otkrila. Mali akcionari vršili su pritisak na Komisiju i na Beogradu berzu. Za vreme Branislava Grujića, postojali su problemi sa akcijama “Jugodrva” koje je trebalo ispraviti pre nego što su se pojavile na berzi. Firma čijim se akcijama trguje na berzi, mora da ima validan i istinit prospekt informacija. U slučaju “Jugodrva”, informacije u prospektu, prikupljene u vreme kada je Branislav Grujić bio predsednik Upravnog odbora, bile su nepotpune i obmanjujuće? Prospekt nije sadržavao prave informacije o imovini “Jugodrva”. Na primer, “Jugodrvo” nije prijavilo, kako nalaže zakon, da je u toku bila prodaja vredne imovine kako bi se pokrili gubici. Na zahtev malih akcionara, direktorka Beogradske Berze donela je u dva navrata odluku o skidanju s trgovanja akcija “Jugodrva” i prenela je slučaj Komisiji za hartije od vrednosti.
VESELIN JEVROSIMOVIĆ, predsednik COMTRADE GROUP
Na sajtu “Zoom info” nema podataka o njegovom obrazovanju ni biografije, kako je uobičajeno za poslovne ljude. Veselin Jevrosimović, rođen 28.01.1965, studirao je menadžment na Univerzitetu na Floridi. Kao student, 1986, počeo je distribuciju prvih personalnih računara i komponenti u zemlje Srednje i Latinske Amerike. Svoju prvu kompaniju osniva 1988. godine u Nemačkoj, a 1998. u Srbiji osniva ComTrade Group. Com Trade Group brzo postaje vodeća IT kompanija na Balkanu i jedan od lidera na tom polju u Jugoistočnoj Evropi.
5. maja 2008, predsednik “Komtrejd grupe”, Veselin Jevrosimović, dobio je povelju počasnog građanina Bostona kao priznanje za napore da se izgradi i proširi poslovanje u lokalnoj zajednici. Osnivanjem kompanije u Bostonu, “Komtrejd grupa” je na američko tržište donela napredna softverska rešenja i poznavanje najsavremenijih tehnologija za razvoj softvera. Širenje te kompanije obezbediće i nova radna mesta za tamošnje lokalne stručnjake, a u planu je i izgradnja novih poslovnih objekata. Predsednik “Komtrejd grupe” početkom maja boravio je u Bostonu i najavio da će u ovom gradu biti sedište poslovanja kompanije “Spinnaker New Technologies”, članice “Komtrejd grupe”. Jedna od namera ove posete bila je i uspostavljanje partnerske saradnje sa lokalnim kompanijama koje bi mogle da doprinesu razvoju “Komtrejd grupacije” u Americi, i da “Spinnaker New Technologies” poveća prisutnost u američkoj državi Masačusets.
“Jevrosimović je (bivši) sportaš, otvoren i vešt u socijalnom kontaktu, ne ostavlja utisak čoveka koji se ugodno osjeća za radnim stolom već u “akciji”, potpuna suprotnost geekovima kakav je Gates. Stekao sam utisak da ga računari vrlo malo privatno zanimaju – radni sto mu je prazan, stonog računara nema, a nekakav minijaturni Toshibin prenosnik izvukao je tek kada mi je poželeo prikazati planove za nekretnine i razvoj djela Beograda u kojem je ComTradeova zgrada, a koji bi trebalo postati novi “waterfront”, uz golem rast cene nekretnina u kvartu.”
5.12.2006. predsednik “Komtrejd grupe” Veselin Jevrosimović izjavio je da je poništeni tender za nabavku 30.000 računara za škole u Srbiji bio neregularan. Ministarstvo nauke i sporta poništilo je tender jer je samo jedan ponuđač ispunio sve uslove konkursa, koji predviđa da se ponuda izabere na licitaciji sa najmanje dva ponuđača. Na konkursu su učestvovali konzorcijumi “Komtrejd CT”, “Pakom”, “MP soft”. Jedna ponuda eliminisana je pošto je dostavljena u koverti bez potrebnih naznaka. Predsednik “Komtrejd grupe” tvrdi: “Sama činjenica da su dve firme ispunile uslove, mi i “Pakom”, a da je naš konkurent diskvalifikovan bez objašnjenja, čime je onemogućena licitacija, budi sumnju u regularnost... time bi trebalo da se bave nadležni državni organi”. Na pitanje da li razlog za poništavanje tendera vidi u zajedničkom nastupu “Komtrejd” i hrvatske firme “M San grupa” kaže: “Izuzetno kratki rokovi isporuke naterali su nas da nastupimo u konzorcijumu sa hrvatskom kompanijom “M San grupa”. Ova firma nedavno je dobila veliki tender za 4.000 računara za Vladu Srbije i ne vidim ništa sporno...” U kompaniji “MP soft” tvrde: “Komisija je napravila niz prekršaja u korist “Komtrejd”! Na dan otvaranja ponuda Komisija za javnu nabavku ostavila je tendersku dokumentaciju tri sata bez kontrole. Predsednik Komisije pročitao je iz delovodnika Ministarstva prosvete da je “Komtrejd” ponudu dostavio 13. oktobra, dva meseca pre objavljivanja javnog poziva! Kasnije se u zapisniku pojavljuje drugi datum, zbog čega tri člana komisije nisu potpisala zapisnik. Nas su odbili jer na kovertama ponude nije naznačeno koja je original, a koja kopija! Mi smo bili najznačajniji pretendenti, ušavši u konzorcijum sa ruskom kompanijom “Azbis enterprajzis PLC”, koja ima obrt od 2,5 milijardi dolara godišnje”. U kompaniji “Pakom” kažu da su uslovi za učešće na tenderu bili loše postavljeni.
Kompanija “King ICT” iz Zagreba, kojom rukovodi general Damir Krstičević, zajedno sa srpskom firmom “MP soft”, pobedila je polovinom maja na tenderu Vlade Srbije, vrednim 10 miliona dolara. General Krstičević, ratni drug haškog optuženika Ante Gotovine, predsednik je Upravnog odbora “M San grupe”, u čijem sastavu su 4 informatičke kompanije, među kojima i “King ICT”. Od 2000. godine, kada je Krstičević počeo da radi u “M San grupi”, ta kompanija sklopila je niz poslova sa Vladom Hrvatske, među kojima i opremanje Banskih dvora laptop računarima, i to bez tendera.
ANDREJ JOVANOVIĆ, predsednik MARBO PRODUCT doo
Avgusta 2008, „Pepsi“ je kupio kompletno vlasništvo srpskog „Marbo produkt“. Za koliko novca su Amerikanci, odnosno evropsko predstavništvo iz Holandije, kupili našu industriju čipsa, je tajna. Nezvanično se pominje 210 miliona evra. „Pepsi“, osim fabrike u Srbiji, postaje vlasnik i „Marbove“ fabrike u Laktašima u Republici Srpskoj. To je potvrđeno i rešenjem Saveta za konkurenciju Bosne i Hercegovine. Prethodni vlasnici „Marbo“ bile su firme „Pacifik servisis establišment“ i „Starlajn servisis establišment“ iz Lihtenštajna, a raniji direktor Radosav Milanović. U javnosti se kao vlasnik najviše pominjao biznismen Bojan Milanović. Raniji vlasnici, dve firme iz Lihtenštajna, vode se i kao vlasnici polovine kapitala u beogradskom preduzeću „Anbo“, dok po 25% imaju Bojan Milanović i Andrej Jovanović. Bivši direktor „Marbo“, Radosav Milanović je i na čelu preduzeća „Anbo“, koje se nalazi na istoj beogradskoj adresi kao „Marbo“. „Marbo“ ima fabriku u Bačkom Magliću, kod Novog Sada, i počeo je s radom 1995. godine, dok je fabriku u Laktašima izgradio 2000. godine. Kompanija objedinjuje uzgajanje krompira, proizvodnju, distribuciju i dostavu. „Marbo produkt“ izuzetno dobro posluje. U 2007. godini ostvario je profit od milijardu dinara, što je za 50% više nego u 2006. godini. Ukupni prihodi u 2007. godini bili su 4 milijarde dinara (oko 50 miliona evra). Ova industrija čipsa ima preduzeća i distributivne centre u Hrvatskoj, Albaniji, Grčkoj, Makedoniji i Crnoj Gori i zapošljava više od 1.000 ljudi.
LJUBIŠA JOVANOVIĆ, predsednik AIK BANKA ad, Niš
Rođen je 20. juna 1945. godine. Osnovnu školu završio u Donjoj Trnavi, a srednju ekonomsku i ekonomski fakultet u Nišu. Magistrirao je na ekonomskom fakultetu 1992. godine. Od 1968. do 1970. godine radi kao asistent za međunarodna tržišta u aleksinačkom “Fradu”. Do 1973. godine bio je direktor u preduzeću “Moravica”. U AIK banku prelazi 1985, i tri godine bio je direktor za investicije, a 1988. godine postaje generalni direktor banke. Od stranih jezika govori nemački.
“Politika” i “AIK banka” iz Niša došle su u sukob preko svojih direktora, Hadži Antića i Ljubiše Jovanovića. Antić je negirao sva dugovanja “Politike” ovoj banci i krenuo u žestoku kampanju. U feljtonu koji je danima izlazio “Politika” je optuživala Ljubišu Jovanovića za finansijske malverzacije, i pripisivala mu da traži zelenaške kamate. AIK banka je bila prinuđena da pristupi Beogradskoj bankarskoj grupi, što je Borka Vučić jedva dočekala zbog problema sa likvidnošću.
Od tri liste po kojima se banke rangiraju, AIK banka je na dve bila prva, i to dve bitnije. Raiffeisen je prva po visini bilansne aktive ali je AIK prva po ostvarenom profitu i visini kapitala (najvažnija karakteristika banke). Tako, iako ima mali broj ekspozitura, AIK je liči na ozbiljnu banku. “AIK banka nije ničiji, pa ni državni ili politički eksponent, već banka koja na zakonit i uspešan način vodi računa o interesima svojih akcionara. Možda tu leži objašnjenje kontroverzi koje su nas pratile, poput da smo mi zelenaši, te da nismo banka, već investicioni fond”, tvrdi Ljubiša Jovanović. 350 hiljada običnih akcija AIK banke sa pravom glasa, je svega oko 5% ukupnog broja. Niko nije utvrdio kako je došlo do tolikog broja (7 miliona) akcija sa pravom glasa (ne računajući one bez prava glasa), naime ako je vrednost akcije bila 11.000 dinara, ispada da je banka imala kapital preko milijardu evra – što nije.
Posle napisa da bi mogao biti doveden u pitanje šesti mandat direktoru niške “AIK banke” Ljubiši Jovanoviću, ukoliko guverner NBJ Mlađan Dinkić ne da saglasnost na njegov izbor, u pismu advokatskoj kancelariji stavlja se do znanja da Ljubiša Jovanović “nikada nije bio ni u kakvom ugovornom ili radnom odnosu sa “BC Bank kredit” i nije mu nikada isplaćivana nikakva naknada”. Po članu 13. izmena i dopuna Zakona o bankama, za direktora banke ne mogu biti imovna lica “koja su bila članovi upravnog odbora, nadzornog odbora ili drugog organa banke kojoj je oduzeta dozvola za rad, ili nad kojom je pokrenut stečajni postupak”. A direktor Jovanović je, prema podacima NBJ, bio predsednik Upravnog odbora “BC Bank kredit” ad, Beograd, koja je u postupku likvidacije. “Nikada nisam bio član UO te banke, a poznato je da se član takvog odbora postaje uz ličnu izjavu, saglasnost, autobiografske podatke, i dokaz da niste krivično gonjeni. Po članu 41. Zakona o bankama ja kao direktor u “AIK banci” nisam mogao biti ozvaničen za člana UO neke druge banke. Mene je neko mogao da imenuje, a da ja to ne znam”, rekao je direktor Jovanović. Preko advokatske kancelarije Đorđa Sibinovića iz Beograda, koja zastupa “AIK banku”, list “Glas” je dobio pismo, sa potpisom predsednika “BC Bank kredit” dr Branka Crnogorca, koji navodi da je vlasnik 82,6% akcija te banke koja je u likvidacionom postupku. On navodi da je ova banka svojevremeno izabrala Ljubišu Jovanovića za člana Upravnog odbora, “u duhu zakona koji je u to vreme važio”, ali “bez njegovog znanja i saglasnosti”. Pošto nije pozivan, niti učestvovao u radu UO, juna 2001, kada nismo bili u likvidacionom postupku, Jovanovića smo razrešili mesta člana UO i o tome obavestili NBJ, naveo je dr Crnogorac.
Izveštaj MKG primetio je da su kompanije koje su u vreme Miloševićeve diktature profitirale od neformalnih monopola, povlašćenih kurseva razmene deviza, neplaćanja poreza i carinskih dažbina i drugih privilegija, a zauzvrat finansirale Miloševićev režim, njegove paralelne strukture i bračni par Milošević lično, preživele Miloševićev pad, i promenu vlasti i pretvorile u srpsku oligarhiju koja finansira vodeće političke partije i ima neverovatan uticaj na Vladine odluke. U izveštaju se navode neki od Miloševićevih finansijskih stubova koji su uspeli da zadrže poziciju kod novih vlasti: Delta holding (Milorad Mišković), Karić (Bogoljub Karić), Pink (Željko Mitrović), Zepter (Milan Janković), Kapital Banka (Đorđe Nicović), C-market (Slobodan Radulović), Toza Marković (Dmitar Šegrt), Progres (Mirko Marjanović), Simpo (Dragan Tomić), Komercijalna banka (Ljubomir Mihajlović), Novokabel (Đorđe Širadović), FMP (Nebojša Čović), Krmivoprodukt (Dragoljub Marković), YU POINT (Zoran Drakulić), Dibek (Milan Beko), ABC (Radisav Rodić), Hemofarm (Miodrag Babić), AIK Banka Niš (Ljubiša Jovanović), MK Komerc (Miodrag Kostić). I najpovršnijem posmatraču političkih prilika u Srbiji 1990.-tih jasno je da su nabrojane firme i njihovi vlasnici ekstraprofiteri, ratni profiteri, glavni podupirači, i promoteri Miloševićevog režima. Neki od njih zauzimali su važna mesta u vlasti Miloševićevog režima kao Mirko Marjanović, Dragan Tomić, Milan Beko, Milorad Mišković, Dmitar Šegrt, Nebojša Čović i drugi, a neki u vlasti u senci kao Bogoljub Karić, Ljubomir Mihajlović, Miodrag Kostić, Milan Janković, Željko Mitrović i drugi. Većina nabrojanih zbog bliske saradnje sa Miloševićevim režimom našla se na crnim listama za vize SAD i EU, a nekima su sredstva u SAD i Evropi bila zamrznuta.
MIODRAG KOSTIĆ, predsednik MK GROUP
Ovaj estradni tajkun, rođen u Nikšiću, je iz dođoške familije u Vojvodinu. Po sticanju diplome na Ekonomskom fakultetu počeo se baviti odžačarskim zanatom. Poslednjih 20 godina, pljačkao je samo po nalogu države, a onda se oteo i državnom kriminalu. Kao predsednik FK “Vojvodina”, piše Tabloid, došao je u dodir sa izvesnim Albancem Ramadanijem koji je, uz menadžerski posao, bio i zastupnik “Nord cuker” za Srednju Evropu. Kada je, na predlog Agencije za borbu protiv prevara i korupcije, EU suspendovala povlašćeni uvoz šećera iz Srbije i Crne Gore, republički ministar trgovine i turizma Slobodan Milosavljević reagovao je da ne postoje dokazi da je “problem oko izvoza šećera povezan sa procesom privatizacije šećerana u Srbiji”, zaboravivši da je većina velikih srpskih šećerana već u privatnim rukama.
Miodrag Kostić pokazao se veoma uspešan u privatizaciji. Paradigma tog uspeha je suvlasništvo MK Komerc nad zgradom bivšeg CK SKJ (centar “Ušće”). Ta zgrada trebalo je, prema uslovima tendera za privatizaciju, da bude srušena a na njenom mestu da se sazida nova. Međutim, ona je samo obnovljena što svedoči i o moći njenog novog vlasnika.
U prvom talasu privatizacije, MK Komerc kupio je tri velike vojvođanske šećerane. Kostić je tvrdio da je u tom poslu MK Komerc na gubitku. Ove šećerane trebalo je prvo staviti u stečaj da bi se pred privatizaciju utvrdili njihovi dugovi. Iznos te dubioze u evrima poklapa se sa sumom na koju se MK Komerc obavezao da će investirati. Dakle, “investicije” će otići će na dubiozu! Socijalni program za zaposlene (Kostić je obećao da nijedan radnik njegovih šećerana neće biti otpušten naredane tri godine) time bi bio finansijski ispražnjen. Milan Prostran, sekretar Udruženja za poljoprivredu Privredne komore Srbije, tvrdi da Kostić kupuje najbolje šećerane u Vojvodini. U prilog ovoj tvrdnji ide i činjenica da je Kostić pokazao veliki interes i za šećeranu u Kovinu, koja je već bila prodata na javnom tenderu grčkom vlasniku. Prodaja je propala zbog toga što ovaj nije u predviđenom roku izmirio finansijske obaveze prema prodavcu šećerane, zato što se potencijalni investitor suočio sa činjenicim da je MK komerc kupio mnogo bolje fabrike od kovinske za tri evra.
Zašto se MK Komerc upustio u kupovinu fabrika šećera, ako su kako Kostić kaže finansijski uslovi nepovoljni? Suština odgovora bila je tome da je šećer od repe, koji je skuplji od šećera od trske, dostigao u Evropskoj uniji cenu da je njegov izvoz postao profitabilan, pogotovo nakon ukidanja carinskih barijera EU za pojedine robe proizvedene u Srbiji i Crnoj Gori (SRJ, što je stavilo šećer na prvo mesto izvoznih roba koje se ovde proizvode. Bilo je potrebno da se poštuje uslov EU da izvezena roba mora biti proizvedena u Srbiji i Crnoj Gori. U suprotnom došlo bi do povrede uslova povlastice kojom smo nagrađeni. Neposredno pre Kostićeve priče, podgoričke “Vijesti” objavile su tekst o potrošnji šećera u Crnoj Gori, da je prema podacima Centralne banke Crne Gore ta republika u toku 2002. godine uvezla 28 miliona kilograma šećera. “Vijesti” su dešifrovale ovaj paradoks: carinske dažbine za uvoz šećera u Crnu Goru deset puta su niže nego u Srbiji. Nije teško pretpostaviti da se šećer uvozi i za srpske trgovce, koji imaju toliko šećera da ga izvoze u EU. Ova vest nagovestila je mogući skandal oko povrede klauzule Evropske unije o poreklu robe. Niko od naših zvaničnika nije demantovao navode iz “Vijesti”. Takva pasivnost vodila je Srbiju u ekonomski skandal, koji je obelodanjen izjavom Miroljuba Labusa da će Srbiji i Crnoj Gori verovatno biti uskraćeni preferencijali EU za izvoz šećera jer “postoje ozbiljne indicije” da je “jedna vojvođanska šećerana uvezla šećer u vrećama, prepakovala ga u kese od kilogram, i onda izvezla. Ima osnovane sumnje da smo neki šećer kupili od EU po povoljnijoj ceni, pa smo ga prepakovali i prodali skuplje”, rekao je Labus. Članovi vlade požurili su da demantuju Labusa. Odmah po njegovoj izjavi javno je saopšteno da se Komisija EU bavi kontrolom izvoza šećera sa zapadnog balkana u zemlje EU. Dragan Veselinov, ministar poljoprivrede, je u Labusovoj izjavi video umešane prste “domaćih krugova koji pokušavaju da povrate izgubljene pozicije na tržištu i nekih političkih partija koje gube tlo pod nogama”. Veselinov je zaboravio, kao što se i Miloševiću redovno dešavalo: kada EU krene u kontrolu izjave se daju tek kada se stekne potpuna slika o istraživanom. Bilo je očigledno da Ema Advin misli na SRJ kada je govorila da neke carine “ne mogu na odgovarajući način da sprovode pravila na kojima je sistem baziran”. Upravo o tome govorio je i Labus: “Pošto nemate saradnju dva carinska sistema, između Srbije i Crne Gore, i pošto nemate zajedničku carinsku komisiju koja bi ispitala svaku od tih zloupotreba, onda Evropska komisija može veoma ozbiljno da reaguje.” Međutim, Veselinov će izjaviti da su vesti o zabrani izvoza našeg šećera u EU obične glasine. “Sada je šećer glavni izvozni artikal Srbije... Izvoz iz Srbije nije finansijska pretnja moćnicima u EU, jer tamo proizvodnja šećera zadovoljava potrebe sa oko 14 milion tona, dok Srbija ne izveze više od nekih 120 do 130 hiljada tona godišnje”. Agencija EU za borbu protiv prevare i korupcije ustanovila je upravo ono o čemu je govorio Labus: u Srbiji i Crnoj Gori ne postoji uverljiv sistem kontrole da je šećer koji se izvozi u EU proizveden u domaćim šećeranama. “Šećerna afera” kulminirala je usred vanrednog stanja, kada je “Sablja” sekla kriminalce. Ministar Milovanović priznao je da je iz Srbije izvezeno 180.000 tona šećera, dakle 75% ukupne godišnje proizvodnje. Ovaj podatak pokazuje neslaganje sa podatkom ministra Veselinova o izvezenoj količini - 45%. Postavlja se pitanje kako je moguće da Srbija svoje potrebe za šećerom podmiri sa četvrtinom godišnje proizvodnje. I Hrvatsku je potresla “šećerna afera”. Hrvatska vlada pokazala je da su joj državni interesi iznad privatnih: prevaranti su pohapšeni i sudi im se.
Stečajni upravnik “Agroživa” Stevan Moldovan kaže da oko 220 kompanija potražuje 11 milijardi dinara od “Agroživa”. Među najvećim poveriocima su “Invej”, “Delta agrar”, “Dunavka”, “Žitomlin”, NLB banka i AIK banka. U takvoj konkurenciji zelenaša, Miodrag Kostić odlučio je da deo duga “Agroživa” prema njegovoj firmi naplati tako što će sa njiva u Vladimirovcima povaditi repu, pa je u ovo sremačko selo poslao mašine i obezbeđenje kako bi mogao da povadi repu.
Tomislav Karadžić povlačio je u Fudbalskom savezu Vojvodine poteze s kojima se organizacija nije slagala, ali su bili u interesu njegove stabilnosti. Krajem devedesetih glasovima rukovodstva FSV odlučeno je da se u prvu fudbalsku ligu administrativno progura Sartid iz Smedereva, iza koga je stajao visoki funkcioner SPS Dušan Matković, umesto sportski izborenog plasmana FK Novi Sad. To je bio najveći argument zbog kojeg su ga smenili 2001. godine. Iza te “likvidacije”, stajao je u to vreme predsednik FK Vojvodina Miodrag Kostić. Iz Novog Sada on je povlačio konce na kojima su bili direktor Apatinske pivare Rade Svilar (na toj Skupštini izabran na Toletovo mesto), Koletov kum, vođa veterničkog klana Nenad Opačić, bivši direktor Hajduka Rodić MB Radomir Čurović, zatim, posle Svilara izabrani predsednik FSV Zoran Arsić (danas predsednik OFS Subotica), gazda kulskog Hajduka Džomba, pa direktor FK Novi Sad Miodrag Morača… To društvo se brzo otelo od Koleta koji se zabavio prodajom igrača Vojvodine. Posle godinu dana, predali su Toletu Karadžiću fudbalsku organizaciju Vojvodine.
VOJIN LAZAREVIĆ, predsednik UO RUDNAP
Detalji u izveštaju UBPOK o dokapitalizaciji pokazuju kako su Vojin Lazarević i Vuk Hamović postali pojedinačno vlasnici najvećeg paketa akcija Nacionalne štedionice pre njene prodaje. Najveći kupci akcija bila su četiri preduzeća iz Beograda, Skvadra, Pima, Principal export-import i Dajners klub. Ta četiri preduzeća imala su račune u banci Euro aksis, gde je račun imala i Nacionalna štedionica. Oni su kupili akcije prodajom deviza sa svojih deviznih računa. Istog dana, 13. septembra 2002. na račun Nacionalne štedionice u Evroaksis banci u Moskvi legle su dve uplate od 600.000 evra i dve uplate od po 600.000 dolara. Novac su dobili Dajners klub i Principal, a kao svrha uplate navedena je dokapitalizacija, dok je novac u korist preduzeća Skvadra i Pima uplaćen kao avans za robu. Sve četiri uplate izvršilo je preduzeće Koprom iz Beča. Proverama je utvrđeno da je firma Koprom iz Beča u vlasništvu jedne moskovske i jedne likvidirane austrijske firme, a da je kao direktor upisana Jovanka Lajtput Ivanišević. Suvlasnik u firmama Dajners i Principal je Obrad Sikimić. Proverama je utvrđeno da novac koji je legao firmi Dajners klub potiče sa britanskih Devičanskih Ostrva od firme Findejl enterprajz limitid. Preduzeće Pima registrovano je 1995, a kao vlasnici upisani su Pluto International Company Limited sa Sent Vinsenta s 90%. Firma Pluto international registrovana je na Grenadirskim Ostrvima, a osnivači su Vladan, Olivera i Vojin Lazarević. Preduzeće Skvadra registrovano je 1999, kao direktor je upisan Stevan Aksentijević, kao zamenik direktora upisan je Zoran Milovanović, koji je do 1998. bio direktor Pime. Osnivač preduzeća je takođe firma sa Grenadirskih Ostrva. Međutim, sedišta preduzeća Pima i Skvadra nalaze se na istoj adresi, Koste Glavinića 8a, i koriste zajednički poslovni prostor, opremu i telefone. Tokom 2002. došlo je do sekundarne prodaje akcija. Deo akcija Jubmes banke kupila je Vlada Srbije, a deo krajem 2002. preduzeće Dajners klub.
U januaru 2003. preduzeće Pima kupilo je akcije Toze Markovića. Početkom 2003. vlasnička struktura Nacionalne štedionice je takva da četiri privatna preduzeća postaju vlasnici 37% akcija, a Srbija poseduje 13,83%. Odluka o trećoj emisiji akcija doneta je u aprilu 2003, a uplata je vršena u septembru 2003. Kupci su bili preduzeća Mali kolektiv iz Beograda i firma Elim iz Beča uloživši po 2,5 miliona evra. Preduzeće Mali kolektiv 91% je u vlasništvu Angloeuropean Marketing, registrovane na britanskim Devičanskim Ostrvima. Vlasnik i direktor te firme je Vuk Hamović. Firma Mali kolektiv kupovinu akcija izvršila je novcem od prodaje Trast banke iz Beograda koja je bila u vlasništvu Malog kolektiva. Firma Elim iz Beča osnovana je 1995, a kao vlasnici su upisani Gorohov Aleksej i Gorohov Igor. Posle kupovine akcija dva preduzeća postala su vlasnici po 13,67% akcija, udeo četiri preduzeća koja su prethodne godine kupila akcije bio je ukupno 26,88%, a vlasnički udeo države pao na 10,05%. Kada je tokom 2005. i 2006. grčka EFG banka kupila Nacionalnu štedionicu za paket Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića, koji su uložili 6,2 miliona evra i 1,2 miliona dolara, plaćeno je 41 milion, a država koja je svoj udeo uvećala na 37% prodajući 2005. NŠ ranije ustupljen prostor dobila je 35 miliona evra.
GORAN MALBAŠIĆ, predsednik ABB AUTOMATION, Moskva, Rusija
Šef ekonomskog tima Koštuničine vlade za KiM i jug Srbije Dr Nenad Popović
Savetnici :
Olivera Božić, Fond za razvoj Republike Srbije, direktor
Srboljub Antić, MMF, predstavnik SCG
Prof. dr Stojan Jevtić, Privredna komora Srbije, potpredsednik
Goran Malbašić, „ABB Automatizacija” Moskva, predsednik
Branko Terzić, „Deloitte and Touche” SAD, energetski stručnjak
Dragoljub Vukadinović, „Metalac ” Gornji Milanovac, direktor
Branislav Grujić, „Farman” Moskva, direktor
Radoje Stefanović, „Clyde&CO“ Beograd, advokat
Volonteri saradnici
Mihail Malbašić, student na London School of Economics
Bosiljka Kozomara, student na London School of Economics
MIĆA MIĆIĆ, generalni direktor MPP JEDINSTVO, Rođeni brat Vasilija Mićića, Mića, direktor preduzeća “Jedinstvo” iz Užica, kaže da njegova porodica nema nikakve veze sa v.d. predsednikom Srbije Natašom Mićić. Moja firma “Jedinstvo” nema nikakve veze sa firmom mog brata, on gradi puteve, a “Jedinstvo” izrađuje termo i hidro izolacije, vodovode, kanalizacije i gasovode.
VASILIJE MIĆIĆ, predsednik PUTEVI GROUP
Septembra 2003, spajanjem građevinske firme “Putevi Užice” i “Ratko Mitrović” niskogradnje, Vasilije Mićić postaje vlasnik najvećeg preduzeća za izgradnju puteva na Balkanu. Mićić je postao vlasnik “Puteva Užice” po starom zakonu o privatizaciji, a sa 3.000.000 evra dokapitalizovao je niskogradnju “Ratko Mitrović”, gde je postao najveći akcionar. U popisu njegove imovine su i kamenolomi “Granit Peščar” u selu Ba i još jedan na Zlatiboru koje je kupio na tenderu. U Rusiji ima privatnu firmu sa sedištem u Sočiju, koja takođe radi puteve, a u kojoj rade njegovi sinovi. “Putevi Užice” i “Ratko Mitrović” rade na izgradnji autoputa Beograd - Novi Sad, kao podizvođači austrijske “Alpina Majreder”, i na desetak deonica širom Srbije. Vasilijev rođeni brat, Mića, direktor je užičkog preduzeća “Jedinstvo”. “Ko su braća Mićić i kako su dobili poslove na putevima Srbije?”, prvi se zapitao Mlađan Dinkić.
Dok ne progovori, Vasilije Mićić, jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, deluje kao gospodin. “Šta, bre, ti hoćeš ti od mene? Je l’ te onaj Dinkić platio da me napadaš? Što napadaš mene, pa Bogoljub Karić je bogatiji od mene!”, razdrao se Vasilije čim mu se novinar Kurira predstavio. Praćen direktorom preduzeća “Putevi Užice” Draganom Jarakovićem, Vasilije je nastavio sa verbalnim napadima, neprekidno se unoseći u lice novinaru Kurira. “Šta je toliko čudno što sam ja bogat? Čim neko u Srbiji zaradi pare, narodu odmah oči porastu... Razumem ja da i vi novinari morate da pišete i zaradite za hleb, ali ‘ajde sad lepo mi reci ko te je nagovorio da ovo radiš. Ako nisi ti, mora da je tvoj urednik u nekoj vezi sa Dinkićem. Pa taj Dinkić nema pojma ni o čemu. Ako ja krenem da se bavim politikom, oteraću ga u politički podrum i to mu slobodno prenesi”. Ohrabren nastupom svog gazde, u napade se uključio i njegov podređeni, direktor “Puteva Užice” Dušan Jaraković: “Pitaš odakle Vasiliju Mićiću tri miliona evra za “Ratka Mitrovića”? Pa, on u Rusiji za jedan posao uzme preko deset miliona evra. On je uspešan čovek, jer nije izabrao novinarstvo za profesiju...” Psovka po psovka, uvreda po uvreda, i tako je prošlo dva sata razgovora sa jednim od najbogatijih ljudi u Srbiji, Vasilijem Mićićem. Podrugljivi smešak njegovog podređenog, direktora Jarakovića, i opaska “ma šefe pusti novinara, jadnik, mora i on od nečeg da živi”, govori da je Srbija tužna zemlja.
Oktobra 2006. menadžment užičkih Puteva pregovarao je sa potencijalnim kupcima te kompanije. Ugovoreni poslovi vredni su 50 miliona evra. Akcije firme naglo su skočile posle vesti o dobijenom poslu rekonstrukcije aerodroma u ruskom Sočiju vrednom 100 miliona dolara, za dva dana oko 15%, a akcija Putevi iz Požege, koja je od početka godine u vlasništvu užičkih Puteva, skočila je više od 100%. Povećanu tražnju za akcijama Puteva izaziva interesovanje investicionih fondova za tu kompaniju, ali se pominje da bi kompanija mogla da se nađe u rukama novog vlasnika. „Sve to može da bude tačno“, zagonetno kaže direktor Puteva Užice Dragan Jaraković. Menadžment kompanije na čelu sa vlasnikom Vasilijem Mićićem, pregovarao je sa austrijskom kompanijom Štrabag i francuskim Vinči i Bujik. Stav kompanije je da povezivanje sa jačima nije loše sa stanovišta budućnosti firme i da je to najbolja varijanta u nadolazećoj konkurenciji. Da li će menadžment pristati na većinskog vlasnika, najviše zavisi od ishoda tendera za dodelu koncesije Horgoš-Beograd-Požega. „Vinči je tu ozbiljan kandidat, a sa njim i imamo predugovor o izvođenju radova ukoliko dobiju koncesiju. Priželjkujemo njegovu pobedu, a ako se mora, nek nas i kupi“, kaže Jaraković i napominje da je vlasniku Vasliliju Mićiću teško je da donese takvu odluku.
Vasilije Mićić je vlasnik 22% kapitala firme Puteva Užice. Mićić je, istovremeno, vlasnik i kiparske firme istog imena – Putevi, koja je vlasnik 42% akcija užičkih Puteva. Mićić koji je bio direktor Puteva Užice u vreme sankcija, danas je vlasnik više od 60% kapitala te kompanije. Kompaniju Putevi Kipar osnovao je upravo u vreme sankcija, kad je iz Srbije bilo teško direktno raditi u Rusiji, i na koju je preneo poslove i opremu. Iz tog vremena kiparski Putevi imaju ugovorene poslove koji još nisu završeni. Kompanija je posebno usmerena na Soči, u koji će narednih godina zbog održavanja Zimskih olimpijskih igara biti uloženo 12 milijardi dolara. „Putevi“ su u ovom gradu izgradili i rekonstruisali mnoge objekte, a posebno mesto pripada 28-spratnici „Aleksandrijski svetionik“, i na kojoj se vijori velika zastava „Putevi Srbija“.
Posao na rekonstrukciji i doradi piste u Sočiju, na međunarodnom tenderu dobili su užički Putevi. Planirano je da se koristi oprema kompanije koja je već u predstavništvu u Rusiji. Putevi Užice u Rusiji trenutno izvode radove u vrednosti oko 34 miliona evra. Poduhvati u Rusiji počeli su još 1992. godine, sa rekonstrukcijom dve piste u Sibiru. U drugim zemljama za sada još uvek ne rade, iako imaju ponude iz Dubaija, Alžira, Libije... „Glavna ograničenja jesu resursi i kapaciteti“, kaže Jaraković. Trenutna vrednost opreme je oko 50 miliona evra. Kompanija uglavnom obezbeđuje i osnovni materijal za sopstvene potrebe, ima sopstvene kamenolome, betonjerke, asfaltne baze i transport. Užički Putevi su jedna od najuposlenijih građevinskih firmi u Srbiji. Vrednost ugovorenih poslova u zemlji je oko 50 miliona evra, a rade Medicinsku školu u Užicu i sportsku halu na Zlatiboru.
Putevi Užice učestvuju na tenderu za zakup državnog zemljišta za izgradnju zimskog sportskog centra Tornik, zbog toga što je Vasilije većinski vlasnik hotela Palisad na Zlatiboru i suvlasnik zemljoradničke zadruge Jablanica (nekoliko stotina hektara zemlje oko Tornika).
Ruske kompanije kupile su: „Beopetrol“ - naftna kompanija „Lukoil“, HTP „Putnik“ - finansijska korporacija „Metropol“, „Termoelektro“ - moskovska kompanija „Harvinter“, „Fadip“ Bečej - moskovska kompanija „Metaloruan“, „Goša FOM“ - kompanija „JCS Koks“, i radnici „Goše“, „Rekord“ Rakovica - kompanija „Viza“. Učinak je: „Viza“ je posle dve godine obustavila proizvodnju i pokrenula stečaj u „Rekordu“, a „Lukol“ ima probleme da ispuni ugovorene investicije u „Beopetrolu“.
U Rusiji, prema podacima PKS, radi oko 160 naših kompanija mahom registrovanih van Srbije, uprkos povlašćenom carinskom režimu za Srbiju. Na građevinskim poslovima iz Srbije angažovano je oko 40.000 radnika. PKS nema podatke o opsegu tih kompanija, a upućeni ih rangiraju: ubedljivo prvo mesto zauzima Milan Janković Cepter, a slede ABS holding (Nenad Popović), „PSP Farman“ (Branislav Grujić), „Putevi Užice“ (Vasilije Mićić). Van građevinarstva, vode „Hemofarm“, u vlasništvu nemačke „Štade“, „Target“ Bačka Palanka, „Metalac“ Gornji Milanovac... a u sektoru trgovine „Delta“. Ruska Federacija je prvi spoljnotrgovinski partner Srbiji, jer uvozimo kompletnu i naftu i gas, za šta je prošle godine plaćeno oko 2,14 milijardi dolara, što je više od petine ukupnog godišnjeg uvoza Srbije. U isto vreme, iako nam je Rusija dala mogućnost da 95% roba tamo izvezemo bez carine, vrednost izvoza je bila 315 miliona dolara. Najveće stavke su sirovine i repromaterijal, a tek oko 6,5% robe široke potrošnje, dok voće i povrće čine oko 7,5%. Razlog za mali izvoz i njegovu strukturu je što u Rusiji rade firme koje proizvode te robe kvalitetnije i jeftinije.
ŽELJKO MITROVIĆ, vlasnik, glavni i odgovorni urednik PINK INTERNATIONAL
Željko Mitrović ima svoju Pink-televiziju širom pravoslavne ekumene. Program “Pinka” je srpski Nešvil... Nije nikakvo iznenađenje što je Koštunica Željku Mitroviću, kao nacionalnom dobru, udelio za dalju prodaju tri-četiri nacionalne televizije, nekoliko regionalnih i lokalnih, i desetak radio-stanica. Ako je već bio od poverenja Miri Marković i Bebi Popoviću, prirodno da je osvojio i Aleksandra Nikitovića. Vlasnik je najveće medijske korporaciji u Srbiji koja uključuje televizije „Pink“, „Pink BiH“, „Pink Montenegro“ i „Pink Makedonija“. Ružičasta televizija je lansirala i 11 satelitskih kanala. Na Televiziji „Pink“ emituju se najgledanije zabavne emisije i domaće serije. Mitrović poseduje izdavačku kuću „Siti rekords“, fabriku za štampanje CD i DVD izdanja, producirao je film „Anđeli 3“, a u pripremi je još nekoliko filmskih produkcija. Mitrović je vlasnik avio-kompanije „Er Pink“, a otvoriće veliki filmski studio PFI u Šimanovcima u blizini Beograda, i fabriku žvaka. Iz braka sa Hani Mitrović ima dvoje dece, dok sa drugom suprugom Milicom Mitrović, muzičkom urednicom kompanije „Pink“, takođe ima dvoje dece. Karijeru je počeo kao basista grupe „Oktobar 1864“. Željko Mitrović nije samo gospodar srpskog neba, već i ojađenih srpskih duša. Dok je on ovde primer uspešnosti Srbija nema čemu da se nada. On nikada nije dozvolio da ga višak znanja, dilema i sumnji sprečava u uspehu u životu. Bio bi čak i tada dostojan divljenja da je “Pink” televizija njegovo delo, a ne državni projekat sistematskog zaglupljivanja Srba, da bi s njima moglo da se radi bukvalno šta god ko hoće. Ne treba precenjivati Željka Mitrovića. On gotovo i ne zna u čemu je učestvovao i kakav je prelom u srpskom mozgu izazvao. Niko sa malo pameti, od sramote, ne bi ni mogao da odigra takvu ulogu. Njemu, dotle jednom od “Rokera s Moravu”, bili su dovoljni samo pare, kuće, avioni... Svejedno mu je bilo što je u međuvremenu sve što je vredelo u Srbiji potpuno propalo. Nikad nije ni bio deo sveta koji je mislio svojom glavom. Iz svoje ružičaste stvarnosti gotovo i nije izlazio. A nije ni smeo! Svi njegovi drugovi i poslovni partneri dobili su metak, trunu po zatvorima ili su u bekstvu sa crvenim poternicama Interpola. On je ostao u Beogradu kao čuvar njihove zaostavštine, nalazili se oni na ovom ili su već na onom svetu.
Nije Aleksandar Tijanić baš neupućen kad tvrdi da je televizija “Pink” više delo kolumbijsko - srpske mafije, nego režima Slobodana Miloševića. On i Mitrović su bili rivali oko Mire Marković. Iako se natčovečanski trudio, Tijanić je izgubio. Uličarska bistrina, drskost i bezobrazluk nisu mu dovoljni protiv nekog ko ume da se svakome i na svaki način uvuče. U vreme višemesečnih demonstracija ‘97, pošto su Milošević i Mira Marković pokrali izgubljene lokalne izbore, Tijanić se pokolebao. Pomislio je da Sloba pada i ponudio se da ga izda. Mira Marković mu je rekla da je najobičnija pička, kad je podneo ostavku na mesto ministra informisanja, sa koga je zabranio više srpskih medija nego svi pre i posle njega, uključujući i ratnog ministra Aleksandra Vučića. Za razliku od njega, Željko Mitrović je zgrabio “kalašnjikov”, otišao na kontramiting i zakleo se Miri da će da puca na neprijatelje, inače uglavnom gledaoce “Pink”-a, čije su zvezde tada bili Kleopatra, Vidovita Zorka, Boris Bizetić i Ruška Jakić. Željko je tako postao Veliki Željko. Zapalio je studio, koji nije bio njegov, i preko “Dunav osiguranja” (pouzdana julovska veza Nebojša Maljković) dobio odštetu da izgradi velelepnu zgradu “Pink” televizije na Dedinju. Kad mu je zatrebalo još para, istim kanalom dobio je obilnu nadoknadu štete, jer mu je televizija tobože stradala tokom NATO bombardovanja zgrade CK, iako je, kao nacionalno dobro, na vreme bila evakuisana u zgradu “Genexa”. Pošto je sa Arkanom, Cecom, Minimaksom i Šešeljom potpalio Srbe da se suprotstave NATO-u i svetu, Mitrović je na čelu patriotske estrade, sa beogradskih mostova pozivao NATO da ih bombarduje. Što je Srbija postajala razrušenija i opljačkanija, on je bio uticajniji i bogatiji.
JUL je stvarno bio cool za Željka Mitrovića, i za njegovog dugogodišnjeg poslovnog partnera Aleksandra Lupšića. Samo su obični, kulturni, pošteni i pametni Srbi patili i siromašili. U bivšoj Jugoslaviji, taj Lupšić radio je kao predstavnik vojne špijunske organizacija “Ina-turs” u Beču. Prodavao je naftu i oružje. Trebalo je unapred naoružati buduće zaraćene strane. Čovek takvog pedigrea bio je idealan za širenje slobode medija u despotskoj Srbiji. Da napravi novine u službi Slobe i Mire, koje će ličiti na opozicione. Aleksandar Lupšić je sa Manjom Vukotićem pokrenuo “Blic”, da bi se osudile demonstracije protiv Slobodana Miloševića. To je Lupšića preporučilo još više za poverljivog svetskog čoveka Vlajka Stojiljkovića i Radeta Markovića. Nije ispunio zadatak da Vlajkova simpatija Jadranka Jovanović zapeva u bečkoj Operi i probije sankcije, ali verovatno jeste neke druge. Nije on bio loš ni sa korumpiranim opozicionarima. Beba Popović je organizovao je sastanak Željka Mitrovića, Milana Beka i Milorada Vučelića, na kome je odlučeno da Lupšić isplati Mariji Milošević pet miliona maraka za TV “Košavu”, a da će mu se to kasnije nadoknaditi. Kad je načuo za to, Zoran Đinđić je pobesneo, pa je Lupšić stupio na stranu Koštunice i dve godine vodio kampanje protiv Đinđića kao mafijaša i švercera cigareta, koji sa Čumetom asfaltira puteve po Srbiji. Nije iznenađenje što je, kao nagrada Lupšiću, nacionalna frekvencija dodeljena porno televiziji “Košava”. Koštunica je tu bio od reči. A Željko Mitrović, ako je ranije Mariji Milošević napravio TV “Košavu”, bio je dužan da pomogne i Lupšiću, koji se u međuvremenu afirmisao kao uspešni producent porno filmova u Srbiji za zapadno tržište.
Željko Mitrović je krenuo da osvoji Holivud. Zadužio se nekoliko desetina miliona evra i počeo da gradi džinovska studija u Dobanovcima. Sada ne može više da plaća rate kredita, pa u tim hangarima proizvodi žvake. Planira da se izvuče, kad proda televizije “Košavu” i “Avalu”, koje je, sa Lupšićem i ostalim Miloševićevim ljudima (Danko Đunić), dobio na RRA lutriji. Ugledni “Njujork tajms” objavio je da je njegov ključni poslovni partner Greg Stivens umro u Holivudu od “loše srpske droge”. A Željko je investirao u njega. Zemunski klan brinuo se o raspoloženju Grega Stivensa, koji je i “zemuncima” obećavao da će da ih vodi u Holivud, pošto su postali preveliki za Srbiju. U velelepnoj zgradi televizije “Pink” češće je boravio Vlada Budala, čak i od Bebe. A kad su dolazili Čume, Legija, Dušan Spasojević, Bagzi i Kum Luković, bili su to holivudski spektakli, pa su se Željko i Milica ponudili da ih, kao drage goste, lično poslužuju. Svi oni optuženi su za atentat na premijera Đinđića, a Željko Mitrović se našao u naručju - Koštunice. Da ne bude suviše sumnjivo, malo ga je zavitlavao u lutkarskoj seriji “Nikad izvini”. odrekao se Bebe, ali nije Vlade Budale i ostalih. Stotine miliona evra zemunskog klana nikad nisu pronađene, pošto ih niko, osim Tijanića, nije ni tražio u televiziji “Pink”.
Željko Mitrović je samo vešti “stilista”. Za televiziju “Pink” duže ga neki mnogo moćniji. Tokom prošle decenije u Srbiji se na gomili našlo prilično neopranih para, koje su želele da nesmetano vladaju, ma šta se desilo posle Miloševića. Kao i Đunić, Žarko Zečević, Milan Beko, Mlađan Dinkić, i Željko Mitrović pomalja se na površini tih “crnih fondova”, za koje ne mora da zna Koštunica, ali sa kojima je svaki dan u toku Aleksandar Nikitović. Tu se znaju stroga pravila igre, a javnim igračima su dati na lično korišćenje isključivo luksuzni stan i hrana. Željko Mitrović je jeftino prošao. Posle Petog oktobra profesor Čedomir Čupić predlagao je da se zgrada “Pink” televizije sruši, kao bespravno podignut objekat. Posle atentata na premijera Đinđića, Nebojša Čović je tražio da se u “Sablji” uhapsi Željko Mitrović, jer mu je bilo sumnjivo šta je petljao sa Zemuncima. Željko se lako odbranio od dva usamljena napada. Dovoljna je bila agresivna retorika u “Pinkovim” vestima, da ih slisti. Petog oktobra 2000. godine, Pink televizija nije radila. Šestog oktobra ujutro, u studiju ove televizije, uživo, pojavio se Mlađan Dinkić u ugodnom razgovoru sa Željkom Mitrovićem. Bio je to znak da su ovom JUL-ovcu gresi oprošteni. Televizija Pink na jaslama novih vlasti živi još bolje nego u milosti Mirjane Marković. Željko Mitrović, bivši miljenik bivše prve drugarice, sada preko srpskog novinarskog taloga tvrdi da sa tadašnjim vlastima nije imao skoro ništa. Činjenice govore suprotno.
24. decembra 1999. godine izbio je, u rano jutro, požar u televiziji Pink. Bilo je to pet dana nakon što je ova medijska kuća potpisala polisu osiguranja sa osiguravajućom kućom “Dunav”. Iz sleda događaja postaje jasno da je postojao plan da deo studija televizije Pink izgori, a da njegov vlasnik naplati od osiguranja veliki novac. Po načinu na koji je osiguravajuća kuća “Dunav” postupala, bilo je jasno da sa naplatom neće biti problema. Bila je to 1999. godina, bila je to omiljena televizija prve drugarice Mirjane, a Željko Mitrović omiljen u podmlatku njene partije. Nedelju dana pre paljevine u studiju televizije Pink na privremenoj lokaciji u zgradi Narodnog univerziteta “Braća Stamenković” Mitrović potpisuje sa “Dunav” osiguranjem polise na pokretnu tehniku, ali - i na građevinske objekte. Ukupan profit od ove paljevine bio je 23 miliona dinara, ili 800.000 nemačkih maraka. Nije to bio ni prvi ni jedini “ekstraprofitni” požar u Beogradu tog doba. Na zadovoljstvo klana Aleksandra Nikačevića ondašnje vladajuće partije, izgorele su prostorije Demokratske stranke u Nušićevoj ulici, i DS je naplatila veliku odštetu i otišla na drugu adresu, a podmladak SPS se uselio i odmah napravio klub zatvorenog tipa. Ovo je bio primer kohabitacije i kako sloga partijskih oligarhija može doneti korist, ali na štetu građana. Gorelo je i Jugoslovensko dramsko pozorište, i ta sumnjiva vatra donela je veliki novac od kog su neki savremeni neimari pravili sebi zadužbine. Televizija Pink i Željko Mitrović, 22. decembra 1999. godine imali su polise osiguranja imovine TV Pink za 1998/99. godinu, urađene na osnovu nabavne, revalorizovane vrednosti prema bilansu stanja 31.12.1997, sa ugovorenim uvećanjem knjigovodstvene vrednosti 100% i ugovorenim rastom cena na malo. Osiguranje je urađeno sa rokom trajanja 10 godina i odobrenim popustom od 10%. Sa osiguranikom, televizijom Pink i Željkom Mitrovićem, ugovoreno je “osiguranje od požara i nekih drugih opasnosti...”, “osiguranje mašina od loma i nekih drugih opasnosti...”, “osiguranje prenosivih uređaja, aparata i instrumenata...” Bilo je to u oktobru 1998. godine. A nepunih nedelju dana pre požara u televiziji Pink, ta kuća i njen vlasnik obnavljaju polise osiguranja, pa je “pokretna tehnika” prethodne godine osigurana na vrednost od 1,5 miliona dinara, uvećana na 2,5 miliona. Tom prilikom kontrolor uslova osiguranja i premije nije izvršio kontrolu polise i obračuna premije, kako je to predviđeno u osiguravajućim kućama. Već tada bilo je jasno da je režija ove lakrdije bila smišljena. Osiguranje imovine televizije Pink za 2000/2001. godinu od opasnosti požara “i nekih drugih opasnosti”, urađeno je prema podacima iz popisnih lista na dan 31.12.1999. godine, sa povećanjem od čak 500%! Željko Mitrović je nabavnu vrednost opreme televizije Pink uvećao za 500%. Samo godinu dana pre bio je skromniji, pa je ta cena bila uvećana za 100%. Pored pomenutih osiguranja za poslovnu 2000/2001. godinu, Mitrović je i opremu koju je uzeo u najam od “Avala filma” osigurao na ondašnjih 2 miliona dinara. Da mu je i DOS-ova vlast bila blagonaklona, govori i podatak da je Kontrolor primene Uslova i Tarife izvršio kontrolu zaključenja osiguranja pred kraj decembra 2000. godine - nakon takozvanih oktobarskih promena. Nakon požara od 22. decembra 1999. godine, iz kog će Željko Mitrović izaći bogatiji za skoro milion nemačkih maraka, stručna komisija kompanije “Dunav osiguranje” utvrdila je uzrok štete. U dokumentu “Šteta PI-52/99-požar osiguranika RTV Pink internacional company”, piše da se “osiguranik nije složio sa visinom procenjene štete” i da je uputio prigovor. Prigovor su prihvatili članovi veća “Dunav osiguranja”, pa je na osnovu toga i utvrđena visina štete. Mitrović je formirao svoju komisiju za procenu štete koja je zajedno sa komisijom “Dunav osiguranja” radila na proceni. Uobičajeno je u ovakvim slučajevima da se zapisnici i obračuni obostrano potpisuju. U ovom slučaju, u dokumentu pod nazivom “Analiza intervencije”, koji je potpisao Dušan Milićev, komandir vatrogasne brigade koja je gasila požar, piše da “Objekat nije pokriven uređajima za zaštitu od požara...ni u jednom delu”! Dalje piše da je u hodnicima oko studija postojala zidna hidrantska mreža, ali da “nije korišćena”. Ima u dokumentu jedna rečenica koja govori o suštini “samozapaljenja”: da je “...do požara došlo u studiju TV Pink dosta pre alarmiranja vatrogasne brigade...” Milićevu nije promaklo da je u studiju televizije Pink bilo organizovano dežurstvo, i da su kod studija to dežurstvo obavljala “dva lica”. Zašto su ta dva lica gledala kako studio gori “dosta pre alarmiranja vatrogasne brigade”? Vatrogasna brigada je dolaskom na mesto požara ustanovila da je “požar većeg obima”, pa je naručila vozila Zemuna, Surčina i Batajnice. Prethodno u zapisniku, u delu “Razvoj i gašenje požara”, piše kako je “zbog veće količine zapaljivog materijala i visine studija od 9,5 metara došlo do velike koncentracije vrelih produkata sagorevanja i dima do plafonske konstrukcije izrađene od drveta i trske omalterisane sa unutrašnje strane...”. Dakle, studio sa skoro deset metara visokim plafonom je goreo, a da to ona “dva lica” nisu primetila. Potporučnik Milićev u izveštaju beleži kako su čuli da nešto u studiju “puca”. Milićev beleži i nešto što bi osiguravajućem društvu trebalo da “bode oči”, da je prilikom intervencije iz požara spasena oprema: iz režije studija izneti su monitori, deset kamera i druga oprema. Iz kancelarijskih prostora izneto je više kompjutera, na prvom spratu iz izložbenog prostora iznete su slike, notni zapisi, po rečima stručnog radnika “od neprocenjive vrednosti”. Uprkos tome što je ova oprema spasena, Željko Mitrović će i nju naplatiti od “Dunav osiguranja” po ceni uvećanoj od nabavne za 500%. Ovu drsku pljačku nezgrapno zapakovanu u inscenirani nesrećni slučaj, Mitrović je mogao da sprovede samo uz pomoć vlasti, koja je i propala pljačkajući vlastitu državu, na kraju pljačkajući se uzajamno. Zakon je tu postojao za humor.
Vlasnik televizije Pink kaže u jednoj dnevnoj novini: “Težak sam milijardu dolara”. Koga bi trebalo kazniti: Mitrovića koji je zaradio otimajući od države i uz pomoć države, ili one koji su ga amnestirali? Po obaranju Miloševićevih s vlasti, Mitrović se stavlja na raspolaganje Goranu Vesiću, Čedi Jovanoviću, a Ljubiša Buha Čume organizuje konkurse za izbor gologuzih devojčuraka. Kada nije bio zadovoljan programom Čume je ulazio sa naoružanim telohraniteljima. Veći deo novca koji je zaradio naplaćivanjem u kešu od gostovanja u njegovim emisijama, Mitrović je ustupao glavarima. Kada je Vojislav Koštunica izabran za premijera, Mitrović podilazi (preko svoje žene) šefu kancelarije Vlade za informisanje, Srđanu Đuriću, i Koštunica je zažmurio.
MIROSLAV MIŠKOVIĆ, predsednik DELTA HOLDING
Rođen je 1945. u selu Bošnjanu, kod Varvarina. Završio je Ekonomski fakultet. Radio je “Jugobanci” u Kruševcu. Za generalnog direktora HI “Župa” u Kruševcu imenovan je 1987, gde je do tada bio šef službe a potom pomoćnik generalnog direktora za finansije. Miroslav Mišković vlasnik je najveće kompanije u Srbiji. Njegovo bogatstvo procenjuje se na 1,5 milijardi dolara i raste. Njegova Delta bavi se proizvodnjom, maloprodajom, izvozom, uvozom, zastupanjem stranih firmi, distribucijom, nekretninama, uslugama inženjeringa i konsaltinga, brokerskim uslugama i uslugama osiguranja, i zapošljava 16.200 ljudi. Krajnji vlasnik svih kompanija Delta je of šor firma sa Kipra.
U vlasništvu Miroslava Miškovića je veći deo maloprodaje u Srbiji – trgovinski lanci Maxi, Pekabeta i C market, hipermarketi Tempo. Od 2007. godine strateški partner mu je hrvatski Agrokor, Ivice Todorića, a od spajanja dve firme trebalo bi da nastane preduzeće s profitom od pet milijardi evra koje bi se kotiralo na londonskoj berzi. Automobili fiat, alfa romeo, lančia, honda, reno, BMW, kozmetika nivea, sportska oprema nike, garderoba zara i jana, mnogi prehrambeni proizvodi u Srbiju dolaze preko Miškovićevih firmi. Ima ekskluzivni ugovor s kompanijom Intersport. Strateški je partner s grupom Đenerali i preko Delta Đenerali prodaje razna osiguranja. Mišković je došao do vlasništva Preduzeća za puteve Beograd, poljoprivrednih preduzeća Napredak iz Stare Pazove i Jedinstvo iz Apatina, firme Seme iz Sombora, somborskog Sunca i industrije ulja Dunavka iz Velikog Gradišta, jagodinske klanice za proizvodnju suhomesnatih proizvoda Juhor, trgovinske firme Namateks iz Subotice, beogradske Obuće. Većinski je vlasnik i novosadskog Bazara, i poslovnog prostora Investbanke na Terazijama. Dobio je, uz Hipo Alpe Adrija, Vladimira Čupića, pravo izgradnje smeštaja za Univerzijadu koji će posle sportskog događaja postati tržni centar u novobeogradskom bloku 67. Veliki tržni centar planiran je i na zemljištu koje je nekad pripadalo preduzeću Autokomanda, a koje je Mišković kupio. Gradi multipleks bioskop, kuglanu, igraonice za decu i fitnes centar, tematske restorane i kafiće. Jedan od najvećih vlasnika oranica u Srbiji jer je kupio 20.000 hektara zemlje kroz vojvođanske poljoprivredne kombinate. Proizvodi i trguje kukuruzom, pšenicom, ječmom, proizvodima od uljarica i stočne hrane, suncokretom, sirovim i jestivim uljem, bavi se i preradom mesa. Miškovićeve firme i fabrike trguju i proizvode pesticide, mineralna đubriva, granulate, gume, viljuškare, motorna ulja, antifriz, akumulatore i rezervne delove za bicikle. Firma Delta brokers zauzima treće mesto po tržišnom učešću trgovinom na beogradskoj berzi. Londonski Sandej tajms je pisao da je Mišković svom sinu kupio vilu u Londonu vrednu 25 miliona funti. Iza svih Miškovićevih firmi stoji firma Hemslejd sa Kipra, koja je do prodaje italijanskoj banci Inteza bila, protivno zakonu, vlasnik banke Delta. Mišković je na tom poslu zaradio 350 miliona evra, a novac je završio na Kipru. U Delti kažu da je Hemslejd vlasnik po savetu stranih stručnjaka jer u svetu velike kompanije tako funkcionišu i to je po zakonu, da bi se plaćao manji porez.
Početkom 1990. imenovan je za potpredsednika Republičkog izvršnog veća, u vreme kad je istu funkciju obavljao i Dušan Mihajlović, bivši ministar policije. Kao direktor HI “Župa”, svoju sposobnost za biznis iskazao je potezima poput, na primer, kupovine rasnih konja iz SAD i njihove preprodaje kupcima iz Holandije. Već sledeće godine osnovao je “Delta holding”, u kojem je kao “suvlasnik” imao 25 % kapitala. Za Miškovićevo ime počeli su da se vezuju poslovi na više kontinenata: automobili, otkup stoke, bicikli, hladnjače, pečurke, trgovina, banke, poslovni prostori, prerada drveta, celuloza, te gradovi Moskva, Peking, Nikozija, Milano, Sibir... Otkud pare da započne sve to? Neki koji ga dobro poznaju tvrde da zaštitni znak “Delta holding”, ne znači “Delta M”, nego “Delta 3 M”, od Mirjana, Marija, Marko (Milošević). Činjenica je da državni službenik sa činovničkom platom, nije mogao sve to da finansira. Logično, Mišković je sve to stvorio novcem Miloševićeve države. Neki izvori smatraju da su na to računali oni koji su ga kidnapovali 2001. godine, ekipa iz Jedinice za specijalne operacije koja je svoje policijske legitimacije zloupotrebljavala i “unutar porodice”. O otmici Miroslava Miškovića i danas se malo zna. U proleće 2001. godine, od strane pripadnika “Zemunskog klana”, Mišković je otet po nalogu Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma, a uz asistenciju Milorada Ulemeka-Legije. Cena njegovog otkupa, 7 miliona maraka, ekspresno je plaćena. Razlozi njegove otmice i tako visoka “otkupnina” bivaju jasniji ako se ima u vidu da je Mišković imao neizmirene obaveze JSO, koja je u jesen 1995. godine obezbeđivala Miškovićevu eksploataciju šumske građe iz sremsko-baranjske oblasti. Građu je izvozio u Grčku. U dogovoru oko dobiti za tu građu učestvovali su Radovan Stojičić Badža i Željko Ražnatović Arkan. Kako je dogovor bio prekršen, a Mišković nije platio “partnerima”, došlo je do otmice nakon koje je plaćeno tih 7 miliona maraka. Na dan otmice, Mišković je bio na otvaranju sajamske priredbe u Beogradu, u društvu ljudi iz vrha vlasti, i ministra policije Dušana Mihajlovića. Istog dana je otet je. Otmica se pamti po tome što je Dušan Mihailović ponudio ostavku na mesto ministra policije “do 15 maja” ako se slučaj ne reši, i po izručenju “grupe građana” od strane francuske policije srpskoj policiji, koji su proveli izvesno vreme u beogradskom CZ, pa pušteni na slobodu. Mihajlović nije dao ostavku. Mišković nije davao izjave. Niko nije osporio da su ljudi izručeni od strane francuske policije bili umešani u otmicu. Svi oni bili su i na listi osumnjičenih za atentat na premijera Đinđića.
Miroslav Mišković započeo je svoju imperiju po nalogu Slobodana Miloševića i Mirjane Marković. Kao kadar JUL-a, Mišković dobija poziv da bude potpredsednik Izvršnog veća Srbije. Postojali su planovi da on postane premijer, ali Milošević je od te namere odustao. U stanu porodice Milošević, kada se porodica preselila na Dedinje, Mišković je osnovao preduzeće “Delta Holding”, u kome je imao 25%. “Delta holding” osnovana je početkom februara 1991. godine i imala je pet članica - “Delta M”, “Delta banku”, “Delta osiguranje”, “Delta sport” i “Delta MC”. Mišković je svaku od od ovih pet kompanija razgranao na mnogo manjih poslovnih grupa, kao što je to radio Bogoljub Karić sa “BK Kompanijom”. Samo “Deltu M”, na primer, čine “Delta In”, “Delta Auto”, DMD, “Delta Internacional”, “Madži”, “Detmile”, “Delta Agrohemija”, “Delta Invest”, “Delta Agrar”, “Difashion”, “Delta Funghi”...
Munjeviti uspon imperije Mišković počinje 1993. godine u vreme hiperinflacije. Od Narodne banke Jugoslavije Miškovićeva banka kupovala je devize parama iz primarne emisije. Dolaskom Mirka Marjanovića za predsednika Vlade Srbije, uz posredničku ulogu Dušana Mihajlovića, koji je bio koalicioni partner SPS, penzioni fond Srbije je, uz odobrenje Mirjane Marković i Slobodana Miloševića, prebačen na račun Miškovićeve banke. Pare Elektroprivrede Srbije i drugih jakih grupacija prenete su na račun “Delta banke”, čijim parama je Mišković raspolagao.
Kada je Milošević izgubio vlast, Mišković, stari kadar Saveza komunista Jugoslavije, odmah pruža svoje usluge novoj vlasti. Kontakt sa Đinđićem ostvario je preko Milke Forcan, kćeri Jovana Mileusnića, direktora “Jugohemije” i snaji Bore Forcana bivšeg načelnika za materijalno-finansijske poslove SSUP, koja je prethodno ostvarila vezu sa Borisom Tadićem, saveznim ministrom za telekomunikacije, kada je “Delta” pod čudnim okolnostima preuzela kredit za prodati Mobtel, odnosno Telekom, što je premijer Đinđić kasnije osporio i najavio Tadićevu smenu. Mišković je nastavio, preko Slobodana Radulovića, da radi sa Dragoljubom Markovićem, vlasnikom “Krmivo produkt”, ali najviše sa firmama čiji je vlasnik Dušan Mihajlović, i njegovom poslovnom imperijom “Lutra”. Posebne špekulativne poslove Mišković je obavljao uz pomoć Ljubomira Mihajlovića, direktora “Komercijalne banke”.
Miroslav Mišković je svoju poslovnu imperiju stvorio parama porodice Slobodana Miloševića. U tome leži deo enigme blaga koje je Miloševiću pripisivano do oktobra 2000. godine, a koje kasnije Interpol nije mogao da pronađe. Guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić nastojao je da to prikrije i omogućio je Miškoviću i njegovim saradnicima da ga sakriju.
Dok Karići, poreklom iz Peći, teže brojnoj porodici, Mišković, kao Moravac, nema kult brojne porodice . Ako “Delta” ima vrednost preko tri milijarde evra, logično je da se utvrdi koliko je Mišković platio poreza i kako pravda svoje bogatstvo. Kada je zakon o ekstraprofitu plašio tajkune po Srbiji, Miškovića niko ga nije gurao u vrh sumnjivih, niko mu nije tražio da vrati stotine miliona uzetih iz primarne emisije, da plati neplaćeni porez, da dokaže poreklo imovine. Ono što mu je razrezano, nešto ispod pet miliona maraka, objektivno nije ni osetio. Mišković je dosledno oprezan u publicitetu. Iako iz socijalističke direktorske strukture, naučio je da za odnose sa javnošću ima svog menadžera. Ostaju tajne: ko su osnivači kompanije “Delta M”, kako je stvarno počela i kako je Mišković utrostručio bogatstvo posle 5. oktobra.
Mišković, malim akcionarima ne misli da objasni njihovu sudbinu, ni u sukobu sa njima niti kada su njegovi menadžeri ulazili u “Pekabetu”, krijući kao poslovnu tajnu da li je u uspešnu snabdevačku kompaniju Beograda uložio samo 14 ili 40 procenata, koliko je u njegovim rukama. Mišković drži ministre, izvršnu vlast, sudije, tužioce, policiju, i niko javno o tome ne sme ni da zucne. Ovo pitanje izbilo je na videlo kada je Aleksandar Vlahović optužio sve koji su posumnjali u njegov model privatizacije, koji nije viđen u Evropi. Nije lako objasniti zašto se briše afirmisana firma, Pekabeta i umesto nje pojavljuje Maxi.
Kada su ga Miloševićevi operativci izvukli iz dvoiposobnog stana u Kruševcu, Mišković je shvatio da njegov šef ne voli da se ljudi oko njega ističu u javnosti. On je, smišljeno, puštao u javnost da “M” uz “Delta” znači - Mira, Marija i Marko. To je godilo Mirjaninoj sujeti, a Mišković je gazdi Slobi davao do znanja da je samo činovnik. U vreme Miloševićeve vladavine, Mišković je sa ministrom Borišom Vukovićem, kome se trag gubi u Iraku, raspolagao kvotama i dozvolama za izvoz i uvoz. Mišković je bio uspešniji od “Geneksa”, “Ineksa” i svih velikana naše spoljne trgovine. Ministru Vukoviću rastao je rejting u JUL-u i kod Mirjane Marković, jer je preko Miškovića obezbeđivao sredstva za rad ove organizacije.
Glavno bogatstvo Mišković je stekao posle 5. oktobra. Pojavio se sa nizom velikih, dobrih i uspešnih firmi. Preuzeo je zastupništvo “Fijata” i “Alfa romea”, iako su još radile iskusnije i tradicionalno dobre auto-kuće. Počeo je da gradi fabriku deterdženata u Zrenjaninu. Onda je otvorio svoju banku, jednu od retkih koja je uživala poverenje Mlađana Dinkića. I najzad, u njegovoj poslovnoj imperiji pojavio se sistem “Maxi”. Posle Petog oktobra nagađalo se ko su stvarni savetnici Miroslava Miškovića. Njegov čovek, Nemanja Kolesar, ubačen je kao šef kabineta premijeru Zoranu Đinđiću, a Vesna Arsić instalirana je kao viceguvernerka Narodne banke Jugoslavije. Posebno je Mišković uspevao da “radi sa beogradskim novinarima, kao najjeftinijom robom”. Mišković je, preko Kolesara, uspeo da uzme pod svoju kontrolu polovinu srpske privrede, i većinu pripadnika “sedme sile”. Vlada Srbije bi morala da saopšti javnosti koliki je udeo Miškovića u “Pekabeti”. “Pekabeta” je nekada bila drugi snabdevač Beograda i Srbije, ali je oteta od Miškovićevih dželata, bez uloženih para. Javnost o tome ćuti, možda i zbog činjenice što uticajni novinari RTS (o generalnom direktoru da i ne govorimo) i drugih medija, uključujući i neke PR stručnjake, menjaju svoja kola uz simboličnu doplatu kod Miškovića. Mlađan Dinkić morao bi da javno progovori o Miškovićevim kvotama i dozvolama, koliko je ekstraprofita trebalo njemu naplatiti, a posebno kako je i za koliko Mišković prodao “Delta banku” i kako je sav novac (270 miliona evra) izneo iz zemlje, a da mu je ministar finansija čestitao? Mišković danas počinje da deluje kao klasičan siledžija.
Poslednjih godina Mišković je, poučen iskustvom Milana Beka i Predraga Rankovića Peconija, koristeći težak ekonomski položaj seljaka, budzašto otkupio oko 30 hiljada hektara obradivog zemljišta. Zemlja je i dalje zaparložena, jer Miškoviću ne pada napamet da se bavi proizvodnjom, on čeka bolja vremena da zemlju preproda .
Kada je 28. juna 2001. godine, Slobodan Milošević izručen Tribunalu u Hagu, dva bliska Miloševićeva saradnika, Miroslav Mišković i Dušan Mihajlović, priredili su večeru u restoranu Miškovićeve “Delte”. Mišković je lično dočekivao goste - Dušana Mihajlovića, Zorana Mijatovića, zamenika načelnika Resora državne bezbednosti Srbije, Boru Galića, Mijatovićevog sestrića, šefa kabineta načelnika RDB, Čedu Jovanovića, šefa poslaničkog kluba DOS u Skupštini Srbije, Entoni Monktona, diplomatu iz Ambasade Engleske i obaveštajca MI 6 i gospodina Blejka iz Ambasade SAD. Mišković i Mihajlović nazdravljali su izručenju bivšeg predsednika SRJ.
Tajkun koji je preko Kipra oprao najviše državnih para za vreme Miloševićevog režima je Miroslav Mišković, predsednik kompanije “Delta”. On je u te svrhe prvo na Kipru osnovao firmu “Hemslejd trejding limitid”, a zatim “Delta banku”. Novac je iznošen u džakovima i uplaćivan na račune “Popular banke” na Kipru i u Grčkoj. Ti računi glasili su na kiparske ofšor firme, kao što su “Anteksol” i “Braunkort”, koje su imale fiktivne vlasnike, a njima su upravljale lokalne advokatske kancelarije. S obzirom da je u pitanju bio državni novac, Beogradska banka COBU na Kipru (ispostava Beogradske banke iz Beograda) davala je naloge tim ofšor firmama kome da uplaćuju taj novac. Tako je “Anteksolu”, kojom je rukovodila advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa, sadašnjeg predsednika Kipra, BB COBU davala naloge za uplatu na račun mnogih srpskih firmi, a među njima najviše je bilo Miškovićevih. O povezanosti “Hemslejda” i “Delta banke” govori podatak da su u nekim slučajevima nalozi glasili na “Hemslejd”, pa rukom prepravljani na “Delta banku”. Kada je Mlađan Dinkić posle Petooktobarskih promena tražio srpski novac na Kipru, tajkuni na čelu sa Miškovićem ponudili su mu da radi za njih. Dinkić je ugasio četiri velike srpske banke pod izgovorom da su nelikvidne, kako bi uklonio dokaze o tokovima novca. Ali papiri na Kipru su opstali i na osnovu njih je u Beogradu podneta krivična prijava protiv Dinkića, Miroljuba Labusa, Mladena Spasića i još četvoro aktera zataškavanja krađe para. Tužilaštvo čeka da je aktivira, što se neće desiti dok Vladom upravljaju tajkuni koji su oprali taj novac.
Okružno javno tužilaštvo u Požarevcu podiglo je optužnicu protiv Dragoljuba Mitića, bivšeg direktora “Požarevačke banke”, jer je, između ostalog, omogućio 1992. godine preduzeću “Hemslejd” iz Nikozije da bez ugovora dobije 100 hiljada nemačkih maraka u gotovini, a preduzeću “DELTA M” 659.735,66 u današnjim evrima. Zamenik javnog tužioca Dmitar Krstev predložio je da se u dokaznom postupku kao svedok sasluša i Miroslav Mišković. Mišković ni u ovom slučaju nije seo na optužentčku klupu.
RAŠKO MOSKOVLJEVIĆ, direktor SCP, Beograd
“Bigz pablišing” se žali na ugovor o fizičkoj deobi, koji je overen u Drugom opštinskom sudu u Beogradu 21. novembra 2002, po kome je “Bigz grafičkom preduzeću” pripalo 18.195 kvadrata, a “Bigz knjižarsko-trgovinskom preduzeću” 1.433 kvadrata. Na aukciji, Žužul je kupio samo 2.482 kvadrata na trećem spratu višespratnice BIGZ. Žužul smatra da je “Bigz holding” tada oštećen, time i njegov “Bigz pablišing”, kao naslednik holdinga. Jedna od najvećih izdavačkih kuća u SFRJ, Beogradski izdavački grafički zavod, podeljen je 29. novembra 2002. na tri zavisna preduzeća. “Bigz grafičko preduzeće” je još uvek društveno preduzeće jer aukcija nije uspela zbog cene od 197 miliona dinara i investicionog programa od 340 miliona dinara. Drugi deo “Bigz” je knjižarsko-trgovinsko preduzeće koje je prošle godine kupio izvesni Raško Moskovljević za 220 miliona dinara. Treće tuženo preduzeće je “Slovo”, koje je privatizovano, a koje je naslednik slovolivnice i zauzima oko hiljadu kvadratnih metara.
Inicijativu za izgradnju prvog igrališta u Vojvodini i Srbiji posle Drugog svetskog rata pokrenuo je 2001. Dragan Vasiljković (kapetan Dragan), zajedno sa grupom partnera koje su činili Zoran Vujović, Raško Moskovljević, Dragomir Petrović i Saša Jokić, formiran je Golf Centar u Žablju, blizu Novog Sada i Zrenjanina.
GOJKO MUHADINOVIĆ, savetnik generalnog direktora Industrije mesa «TOPOLA»
ZORAN OBRADOVIĆ, predsednik PETROBART-AVIA
Zoran Obradović predsednik je kompanije, posle NIS, vodećeg snabdevača Srbije sirovom naftom i derivatima, i vlasnika više od stotinu pumpi na teritoriji Srbije.
Udružen sa “Petrobarom” (Zoran Obradović), Milo Đurašković, prvi asfalter Srbije, kupio je Fabriku maziva Kruševac, izuzetno uspešne kompanije iz sastava Naftne industrije Srbije.
UO FK Partizan
predsednik, Tomislav Karadžić
potpredsednik Dragoljub Vukadinović, predsednik Holdinga “Metalac” G.Milanovac
potpredsednik Rasim Ljajić, Ministar za rad i socijalna pitanja u Vladi Srbije
potpredsednik Mile Jovičić, većinski vlasnik i direktor “Topola komerc”
potpredsednik Dragan Đurić, vlasnik i predsednik kompanije “Zekstra”
Zatezalo Ratko, generalni direktor i suvlasnik firme “Petrobart - Avia”
Radovanović Bojan, pomoćnik direktora preduzeća “Dipos”
Miroslav Ateljević, vlasnik i direktor firme “Akmer - M.” Švajcarska
Predrag Đurović, suvlasnik i predsednik UO “Žitopromet” i “Senta Promet”
Dušan Stupar, većinski vlasnik holdinga “Univerzal” Beograd
Predrag Petričević, generalni direktor i vlasnik “SMB - gradnja”
Radule Karadžić, generalni direktor i vlasnik “Kemoimpex”
Mitar Nikolić, vlasnik i direktor “Tehnokopa” Subotica
Radovan Draškić, generalni direktor JKP “Zelenilo” Beograd
Maks Vinterfeld, generalni direktor firme “Porše” Beograd
Ratimir Babić
Duško Jovanović, generalni direktor “Sava Reosiguranje” Beograd
Žemberi Janoš, vlasnik “Sat-Trakt Telecomunications” Beograd
Autorski tekst Zorana Obradovića, kao predsednika Pemed Group Ltd, za Energyobserver:
“Petrobart – London je bezmalo dve decenije prisutan na međunarodnom tržištu nafte i derivata, da bi od 2000. godine, u nameri da proširi poslove na region jugoistočne Evrope, otvorio kompaniju i u Srbiji. Njen prvi i osnovni zadak bio je formiranje distributivne mreže benzinskih stanica, koristeći sa jedne strane domaće resurse, a sa druge iskustva razvijenog tržišta zapadne Evrope. Petrobart je sklopio ugovor sa jednim od najpoznatijih međunarodnih lanaca benzinskih stanica – AVIA, koji danas u zemljama Evrope ima skoro 3.000 maloprodajnih objekata. Ono što smatramo da je bitno za ovo tržište jeste ostvarena sinergija postojećeg domaćeg kapitala i inostranog investitora, u ovom slučaju Petrobarta. Mi smo, kao Petrobart–London uložili u rekonstrukcije preko 30 privatnih benzinskih stanica uključenih za kratko vreme u našu mrežu, sa planom da u ovoj godini taj broj dostigne 40, u Srbiji, Crnoj Gori i BiH. Cilj nam je da u 2006. naše pumpe, opremom, proizvodima i uslugama, sa prepoznatljivim AVIA-šopovima, dostignu vrhunske svetske standarde. . Na domaćem tržistu privatni trgovci učestvuju sa više od 50% u ukupnom broju pumpi. To je izuzetan kapital, koji pojedinačno nema izgleda da preživi utakmicu sa dolazećim multinacionalnim kompanijama. Udruženi u sistem sa prepoznatljivim brendom kao što je AVIA, imaju velike šanse i njihova budućnost je sasvim izvesna. U ovoj oblasti ne postoji strategija dugoročnog karaktera. Tržište je nekontrolisano otvoreno za inostrane kompanije koje su neverovatnom brzinom izgradile značajan broj benzinskih stanica, na najatraktivnijim lokacijama, bez ikakve obaveze ulaganja u manje atraktivan deo, proizvodnju i preradu sirove nafte u domaćim rafinerijama. Slično se u Srbiji dogodilo sedamdesetih, kada je INA, na bazi privremenih dozvola napravila svoju mrežu u Srbiji. To oseća novi vlasnik Beopetrola, Lukoil kada treba da pristupi rekonstrukciji tih pumpi, bez validne dokumentacije. Obrnut primer imamo u Sloveniji, gde naftnom gigantu Šelu nije dozvoljeno da otvara benzinske pumpe samo na autoputevima, već je traženo da prethodno zadovolji i uslove, koji su važili za domaće distributere. U takvom ambijentu posluje u Srbiji i Petrobart, što je rezultiralo neostvarenjem zadatih ciljeva. Petrobart – AVIA je u 2005. planirala preradu cca 500 000 MT sirove nafte, a ostvarili smo samo 50% od toga. Razlog: nesprovođenje uredbe o formiranju cena derivata od strane organa koji su inače tu uredbu sami doneli. Naša kompanija je zbog takvog ponašanja nadležnih imala ne samo umanjen ukupan promet, već i direktan gubitak od preko tri miliona američkih dolara, zbog čega je bila sputana da ispuni planove razvoja AVIA mreže. Ukupni gubici, svih prerađivača sirove nafte u Srbiji, samo iz razloga nepoštovanja uredbe, a u situaciji kada je tržište sirove nafte stalno raslo, iznose cca 150 miliona američkih dolara. Pored ovoga, gubitke je inkasirala i država, jer je ostvaren znatno manji promet tj.prerada, te je po osnovu akciza i poreza i sam budžet bio uskraćen. Podsećamo i na nestašice derivata u proleće prošle godine i probleme, koje je posebno imao sektor agrara kada je bilo u pitanju snabdevanje dizel gorivom. Svedoci smo iste prakse, kada cene derivata nisu pratile novo poskupljenje nafte na svetskom tržištu. Početni dobri rezultati finansijske konsolidacije državnog naftnog sektora, posle 2000. godine, ovom politikom nerealnih cena kroz neprimenjivanje uredbe i nepostojanja dugoročne strategije poslovanja na naftnom tržištu, ozbiljno su ugroženi, posebno u poslednje dve godine. To i te kako osećaju međunarodni finansijski akteri-banke, koji posluju na domaćem tržištu. To je veliki minus kada se u Srbiji ističe, od strane vlasti, otvorenost i regularnost tržišta za inostrana ulaganja. Što se tiče modernizacije rafinerija NIS-a, isuviše vremena je izgubljeno, i ne malo para potrošeno na raznorazne “strategije“. Ono što je potrebno uraditi je odavno vrlo dobro poznato stručnim ljudima u NIS, koji su uz pomoć stranih konsultanata izradili vrlo detaljne planove i projekte razvoja. Bilo je i pameti i kapitala na domaćem terenu da se urade ne male adaptacije koje bi dale sasvim drugu sliku naših rafinerija, koje bi u privatizaciju ušle sa boljom startnom pozicijom. Imamo vrlo ambiciozne planove, potencijal i kapital, spremni da unesemo svetske standarde na srpsko tržište nafte i derivata, ali ne znamo kako da se postavimo u ovoj situaciji. Kao rezultat gore pomenutih kretanja imamo situaciju u kojoj npr. Lukoil za 2006. otkazuje godišnju preradu u domaćim rafinerijama i traži uvoz derivata. Šta će za domaće rafinerije značiti ovakvo ponašanje, možemo da naslućujemo. Verujemo da će kod nadležnih nadvladati ekonomska logika da benzin ne može biti socijalna kategorija, na teret nafte privrede. Pokriće i priznavanje realnih troškova proizvodnje, mora važiti i u naftnoj privredi. U obrnutoj situaciji, ni jednom od aktera na domaćem naftnom tržištu neće padati na pamet da radi u korist sopstvenih gubitaka, odnosno prodaje derivate jeftinije nego što ga košta uvezena nafta. Epilog će biti neminovno štetan po sve – potrošače i privredu, jer na pumpama neće biti dovoljno goriva, po naftne kompanije a posebno prerađivače i trgovce, jer neće ispuniti poslovne planove tj. beležiće i dalje gubitke, i po državu koja će na tako smanjen promet ubirati znatno umanjene iznose po osnovu akcoza i poreza. Smatramo da bi redovnije konsultacije nadležnih resora i nosilaca energetskog bilansa, pre svega prerađivača nafte, bila dobrodošla u momentu kada treba zadovoljiti zadatke makroekonomske politike sa jedne, i ekonomično poslovanje naftne privrede sa druge.”
SLOBODAN PETROVIĆ, generalni direktor SALFORD CAPITAL PARTNERS Inc.
NENAD POPOVIĆ, predsednik ABS-HOLDINGS
Rođen je 30. septembra 1966. godine u Tuzli. Otac Nemanja bio je univerzitetski profesor, a majka Danica predavala je istoriju u osnovnoj školi. Trenirao je fudbal i košarku u tuzlanskom klubu “Sloboda”, a sa šesnaest godišna postao je najmlađi republički košarkaški sudija. Kao osnovac i srednjoškolac imao je sve petice, a našao je vremena i za bavljenje novinarstvom, i vodio je školske novinarske i foto-sekcije. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Beogradu, a magistrirao i doktorirao na ekonomskim naukama u Moskvi. Odmah po završetku fakulteta imao je priliku da bira između SAD i Rusije i izabrao je Rusiju. 1992. godine, dobio je posao u Moskvi, u švajcarskoj kompaniji “Euromin”, gde se bavio trgovinom proizvoda obojene i crne metalurgije. 1994. godine on i njegov tadašnji šef odlučili su da krenu u privatni posao.
Njegova kompanija prerasla je u ABS Holdings, koji danas zapošljava više od 5.000 ljudi i posluje u Srbiji, Rusiji i Kini. Bujanovačko preduzeće “Lagado”, koje zapošljava 200 radnika, drugu godinu poslovanja nakon što ga je kupio ABS Holding, završilo je sa oko deset miliona dolara prometa, a više od polovine proizvedene robe prodaje u inostranstvu. Popović u ulaganjima u jug Srbije vidi način za rešavanje problema u tom regionu. Na njegov predlog, Vlada Srbije je oformila ekonomski tim Koordinacioog centra za KiM, na čijem je čelu bio dve godine. Član je DSS, ali ističe da je “u dobrim odnosima sa predstavnicima svih stranaka”.
Autor je više od 30 naučnih radova i dve knjige. Od 2000. godine na Univerzitetu Lomonosov predaje Osnove globalnih korporacija, a od 2001. drži predavanja iz biznisa na Moskovskom državnom univerzitetu i na Rudarskom fakultetu u Moskvi. Od ruskog patrijarha Alekseja, zbog zalaganja za rešavanje statusa Kosmeta i poboljšanja odnosa Srpske i Ruske pravoslavne crkve, dobio je Orden prepodobnog Sergeja Radonjeskog. Poznat je kao humanitarni radnik, i predsednik je i osnivač fonda “Slavijanski”.
Neko vreme bio je na čelu FK Partizan. Dolazeći na tu funkciju, bio je kategoričan u nameri da vrati “grobare” na jug i u tome je uspeo. Jedan je od suosnivača i potpredsednik Srpsko-američkog centra, stručnog tima za razvoj bilateralnih odnosa između vlada ove dve zemlje, a 2005. osniva Istočnoevropski centar za strateški razvoj u Beogradu, čiji je cilj razvoj regionalne saradnje. Oženjen je i ima dva sina i ćerku.
Oktobra 2003. ruski nedeljnik “Verzija” objavio je tekst “Jugoslovenski lešinari”, Pjotra Prjanišnjikova, sa biznismenom i predsednikom UO KK “Partizan Mobtel” Nenadom Popovićem u glavnoj ulozi. Članak “Verzije” razobličava tehnologiju “strateškog partnerstva” koje je Popovića učinilo uglednim širom sveta, a koji se u srpskim tranzicionim tokovima pominje ne samo kao finansijski konsultant Vlada Divca u dokapitalizaciji “Knjaz Miloša”, nego i kao partner.
“Pre otprilike dve godine u “Kuznjeckim ferosplavima” su se pojavila dva simpatična čoveka, koji su se predstavili kao Nenad Popović i Miladin Ranđelović. “Teški biznis put” u Rusiji, koji su prošli ovi državljani Jugoslavije, bio je veoma upečatljiv. Po njihovim rečima, sa njima su imali čast da rade takve kompanije kao “Mark Rič AG”, “Euramin”, “Koalco”, “Mark Rič investments AG” i “Trans vorld grup”. Kao što je normalno u ruskom biznisu, kapital koji su stekli u biznisu uložili su u kiparsku of-šor kompaniju “CIF indastris Ltd”. Autor piše da su se Popović i Rađenović u fabrici silicijum gvožđa, bez koga ne može da se dobije čelik, pojavili u teško vreme kroz koje je prolazila ruska ekonomija. Nisu došli “praznih ruku”, već sa predlozima i privlačnim obećanjima o najmanje pet miliona dolara investicija i obnovi tehnološke baze za račun poznate švedsko-švajcarske kompanije “ABB”. Kuznjecki metalurzi nisu mogli da se odreknu takve ponude, pa su Popovića i Rađenovića prihvatili za ravnopravne partnere. Pojačanje sa stranim pasošima bavilo se više ličnim nego problemima proizvodnje. Paralelno s obećanjima, dva jugoslovenska biznismena realizovali su i “preuzimanje”, kojim su postali vlasnici paketa od 27% blokirajućih akcija jednog od najvećih preduzeća crne metalurgije. Odmah posle toga prijateljske reči zamenili su ucenama “Kuznjeckije ferosplavi”: “Mi se nećemo mešati u upravljanje kompanije, a vi ćete nam za to plaćati 50 odsto dobiti preduzeća”. Prjašnjikov piše: “Na putu ruskog biznisa Popović i Rađenović su našli i kompanjone - sunarodnike Gorana Malbašića, Nebojšu Vlahovića i Branislava Medakovića, pod zajedničkom rusko-švajcarsko-švedskom firmom “ABB Rele Čeboksari”, koja pokušava da uđe u preduzeća ugaljno-metalurškog kompleksa Rusije, sa ciljem uspostavljanja kontrole nad strateškom proizvodnjom. “Kuznjecki ferosplavi” nisu usamljen slučaj da su nesavesni strani investitori uvukli rukovodstva preduzeća u sudske sporove. Vrlo često kao takvi pojavljuju se bivši sitni činovnici ambasada nekada prijateljskih zemalja. Oni ne samo da dobro govore ruski jezik, nego se prilično dobro snalaze i u našim zakonima, ali dobro poznaju lakomu dušu ruskog činovnika i rukovodioca preduzeća, pogotovo ako balansiraju na granici bankrotstva”.
DRAGIJANA RADONJIĆ PETROVIĆ, predsednik UO M&V INVESTMENTS ad
Rođena je 1.10.1970. godine. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, smer finansije, bankarstvo i osiguranje. Karijeru počinje u Beogradskom eskontnom centru 1995, a posle dve godine prelazi u MK Komerc, Miodraga Kostića (u zvaničnoj biografiji piše da prelazi “u M&V Investments na poziciju brokera”). Predsednik je Skupštine akcionara društva Knjaz Miloš Aranđelovac, član Upravnog odbora Dijamant ad Zrenjanin, FK Partizan, i Poslovnog udruženja berze i berzanskih posrednika, kao i predsednik Upravnog odbora M&V Investments. Pohađala je konferencije “Euromoney”, radne grupe EBRD, i berze i druge institucije u inostranstvu, u cilju usavršavanja i implementiranja iskustva na tržište kapitala Srbije. Učestvovala je kao predavač, moderator i panelista na konferencijama Saveza ekonomista Srbije i to na Miločerskom ekonomskom forumu i Kopaonik biznis forumu, i brojnim konferencijama Privredne komore Srbije.
Većinskim vlasnikom fabrike mineralne vode iz Aranđelovca samoproglasila se firma “Apurna” iza koje stoje Danone&Divac, a Centralni registar hartija od vrednosti, jedini nadležan da proglasi vlasnika, ćuti. Istog dana, kad je to desilo, Komisija za hartije od vrednosti diskvalifikovala je Apurnu iz postupka kupovine akcija “Knjaza Miloša” zbog kršenja zakona, ali je neko iz srpske vlade zabranio da se ta odluka objavi. Predsednik Komisije Milko Štimac uveče je kolabirao pred zgradom Vlade i završio u Urgentnom centru. Aferom u privatizaciji Knjaz Miloša pravosudni organi nisu se bavili, mada bi to, prema nalazima Saveta za borbu protiv korupcije, bilo uputno. I u ovoj priči jedan od aktera je Milan Beko. Tada se spekulisalo da je on iza jednog od ponuđača za kupovinu aranđelovačke punionice minerlane vode, investicionog fonda FPP Balkan iimitid. Kad je FPP Balkan limitid pobedio u javnost je plasirano obaveštenje da Beko nije gazda već samo savetnik ovog fonda sa Kajmanskih ostrva. U ulozi savetnika Beko se, potom, pojavljuje i prilikom formiranja ponude za preuzimanje akcija Luke Beograd. Savetovao je i luksemburški fond Vorldfin. I ovom privatizacijom bavio se Savet za borbu protiv korupcije, koji u svom izveštaju tvrdi da su posredne gazde fonda Vorldfin članovi Miškovićeve porodice i Bekove inostrane firme. Interesantno je da se u Luksemburgu, na adresi fonda Vorldfin nalazi i poštansko sanduče firma Nordfin, preko koje je prodat C market. Prilikom kupovine Knjaz Miloša je, kao izvršni direktor Agenciji za privatizaciju državni paket akcija za prodaju doznačio Goran Mrđa. Time je, upozoravali su stručnjaci, pred svršen čin doveo sve ostale male akcionare. Taj isti čovek je sada član Upravnog odbora Luke Beograd. Agencija za privatizaciju je, izgleda, dobar rasadnik specijalnih kadrova jer, i Vuk Delibašić je pre prelaska u firmu Fokus kapital partners, koja se pominje kao zastupnik Vordfina radio u ovoj instituciji (agenciji) Vlade Srbije. Interesantno je, takođe, otkud Goran Mrđa na funkciji člana Upravnog odbora kompanije Novosti, gde je Beko, kao i u slučaju „Knjaz” opet uspeo da da bolju ponudu od proslavljenog košarkaša Vlade Divca. Zvanično, većinski vlasnik Novosti (63,5 % akcija) nije Mišković već firme Štadluks i Ardos. Pored članova menadžmenta Delte u upravi Novosti je i Goran Mrđa , kao predstavnik Milana Beka. Komisija za hartije od vrednosti dala je dozvolu za osnivanje Društva za upravljanje investicionim fondovima „Rose asset management“. To je 14. društvo za upravljanje investicionim fondovima u Srbiji, a njegovi vlasnici su Milan Beko i Miodrag Kostić i direktorka brokerske kuće MV investments Dragijana Radonjić-Petrović. Direktor Društva je Goran Mrđa, bivši izvršni direktor Agencije za privatizaciju i član UO Luke Beograd, čiji je suvlasnik Beko.
Brokerska kuća MV Investment kupila je akcije “Novosti” s namerom da ih preproda, a ne da bude jedan od suvlasnika, izjavila je direktorka MV Investmenta Dragijana Radonjić-Petrović. MV Investment je kupovinom 960 akcija Novosti na Beogradskoj berzi postao vlasnik 14,24% te kompanije. Dragijana Radonjić-Petrović je kao fizičko lice kupila 60, odnosno 0,8% akcija Novosti. “Kao broker MV Investment trguje na berzi za druge investitore, ali i za svoj novac kupuje akcije profitabilnih kompanija. Procenili smo da je kupovina akcija Novosti u ovom momentu dobar posao, ali da uskoro to neće biti likvidne hartije od vrednosti zbog malog broja akcionara te kompanije”, rekla je. Ta brokerska kuća kupovala je akcije Novosti u dogovoru s drugim zainteresovanim kupcima, i uzela je pozajamicu od kompanije Delta.
OBRAD SIKIMIĆ, predsednik DINERS CLUB INTERNATIONAL BELGRADE Ltd.
Obrad Sikimić je rođen u Beogradu 1961. godine. Završio je Višu turističku školu u Beogradu. Počinje da radi kao komercijalista za „Dajners klub internešenel” 1982, da bi nakon nepune dve godine bio postavljen za regionalnog direktora za Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju. Postavljen je za generalnog direktora „Dajners kluba” za Jugoslaviju 1996. U međuvremenu postaje i generalni direktor „Dajners kluba” Makedonije. „Dajners klub” Beograd je 2001. godine dobio nagradu za najuspešniju mladu franšizu u lancu „Dajners klub internešenel”. Izabran je 2002. godine za predsednika odbora za kartičarstvo u Privrednoj komori Srbije, i za potpredsednika Američke privredne komore Jugoslavije.
Marta 2004 izveštaj Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP Srbije otkriva kakvim su sumnjivim finansijskim transakcijama kupovane deonice “Nacionalne štedionice”. UBPOK je ovaj izveštaj uradio na zahtev Vlade Srbije. Dokazano je da je u drugoj dokapitalizaciji firma “Koprom”, registrovana u Beču, postala vlasnik 37,1% akcija NŠ preko firmi “Skvadra”, “Pima”, “Principal” i “Dajners klub”. Ova dokapitalizacija izvršena je preko računa NŠ u “Evroaksis” banci u Moskvi, čiji su suvlasnici Vojin Lazarević i Vuk Hamović. Dana 13.09.2002. firma “Koprom”, čiji su osnivači firma “Ledeks” koja je u likvidaciji i “Sojuzkoopveneshtorg Moskva”, a direktor Jovanka Lajtfut Ivanišević, platila je po 600.000 evra na račun “Principala” i “Dajners kluba” za dokapitalizaciju firme, kojima su kupljene akcije NŠ. Kao jedan od upravljača i osnivača “Dajnersa” i “Principala” pojavljuje se Obrad Sikimić. “Napominjemo da se Obrad Sikimić, kao suvlasnik preduzeća “Pincipal” i “Dajners”, vodi kao takozvano “povezano lice” u svojstvu akcionara kod Nacionalne štedionice” piše u izveštaju UBPOK-a. Najveći akcionari Evroaksis banke danas su privatne firme „YU trast” sa 16% i „MK komerc” i „Pima” sa 11%. Vlasnik EFT, Vuk Hamović izašao je pre tri godine iz ove banke, a Vojin Lazarević je i dalje akcionar i predsednik Saveta direktora banke. U Savetu banke su i drugi biznismeni iz Srbije, kao Toplica Spasojević (predsednik Crvene zvezde) i Obrad Sikimić (Dajners klub). Akcije ove banke imaju i Erste banka, Hipo RS, Nacionalna banka Grčke, Univerzal banka, NLB banka...
Decembra 2006. novi predsednik FK Partizan postaje Nenad Popović. Podpredsednici su Dragan Vasiljević, Nebojša Vujović, Dragoljub Vukadinović i Dragijana Radonjić Petrović. Članovi upravnog odbora su: Radomir Antić, Maks Vinterfild, Miroslav Ataljević, Obrad Sikimić, Dušan Stupar, Igor Milanović, Bojan Radovanović i Ratko Zatezalo. Već u junu 2007. Nebojša Vujović, Obrad Sikimić i Igor Milanović podneli su ostavke na članstvo u Upravnom odboru Fudbalskog kluba “Partizan”. U izjavi Tanjugu naveli su da su se na ostavku odlučili jer se ne slažu sa zaključcima Skupštine FK “Partizan”.
RANKO SOČANAC, genaralni direktor NELT
Skupština košarkaškog kluba Partizan izabrala je Predraga Danilovića za predsednika kluba. Danilović je imenovao i upravni odbor kluba, koji sada čine: Vlade Divac, Dragan Todorić, Mlađan Šilobad, Živomir Novaković, Đorđe Čolović, Budimir Krstović i Ranko Sočanac. Potpredsednici su Đorđe Čolović, Živomir Novaković i Andreja Mladenović.
TOPLICA SPASOJEVIĆ, predsednik HOLDING ITM GROUP doo
Toplica Spasojević, predsednik FK „Crvena zvezda“, predsednik ITM „Group“, Udruženja korporativnih direktora, član Upravnog odbora kluba „Privrednik“, guverner u Privrednoj komori Japana, potpredsednik Nacionalne alijanse za regionalni razvoj Srbije, član predsedništva Saveza ekonomista Srbije, poslovni čovek 2006. godine, jedan od najuspešnijih poslovnih ljudi u Srbiji, ljubitelj pozorišta i dobre muzike i otac troje dece. Toplica Spasojević rođen je 1956. godine u Svilajncu. U Beograd dolazi na studije ekonomije, koje završava 1980. posle čega se, aktivno bavio sportom i ulazio u menadžerske vode u „Jugoslavijakomercu“. Karijeru košarkaša je zbog poslovnih uloga morao da napusti. Od 1981. godine do 1992. godine radio je u Jugoslavija Komercu (u kojoj je Radmilo Bogdanović bio predsednik UO), gde je prevalio put od pripravnika do predsednika Upravnog odbora. 1992. godine sa kolegom Sinišom Rakovićem osniva ITM grup koja je brzo postala jedna od vodećih distributivnih kompanija u ovom delu Evrope, poslovima urušene Jugoslavija komerc. ITM grup ima, prema izveštaju revizorske kuće Dilojt end Tuš, godišnji obrt od 200 miliona evra sa stopom rasta od 3%. Kompanija ITM se bavi distribucijom najvećih svetskih robnih marki, brokerskim poslovima, konsultacijama, poljoprivrednim i drugim delatnostima. ITM je jedan od članova konzorcijuma osnivača TV Avala. Osim u Srbiji, „ITM” ima ćerke firme u Austriji, Velikoj Britaniji, Rusiji, Makedoniji, Kipru, BiH i Crnoj Gori. Na tržište Velike Britanije izvozi najviše poljoprivredene proizvode. Osnovna delatnost ITM-a je distribucija, a vlasnik je i brokerske kuće “ITM Monet” i firmi “Fokus kapital partners”, “Sinerdži” i “Ros saut ist”, firme koja se izvorno pojavljivala na sajtu istog ovog udruženja kao firma Milana Beka, koje pružaju konsultantske usluge na polju spajanja i akvizicija. Kada je Dragan Stojković otišao, a za predsednika FK Crvena zvezda došao je Toplica Spasojević, što se povezuje s željom Delte i Miškovića. Toplica Spasojević je od 1994. vlasnik firme ITM. Figurirao kao novi predsednik Privredne komore Srbije, ali se pročulo da je predstavnik Miroslava Miškovića, koji tako pokušava da ostvari uticaj na Komoru (pored onog preko Slobodana Milosavljevića). Mišković je zamoljen da odustane od toga, pa je Spasojević došao na čelo Zvezde. Firma ITM je jedno vreme bila distributer sportske opreme Najki, koju ekskluzivno zastupa Delta.
IVAN STANKOVIĆ, predsednik COMMUNIS doo
NIKOLA STANKOVIĆ, direktor HEMOPHARM GmbH, Bad Homburg
“Trudbenik konzorcijum” registrovan je maja 2005. kao dvočlano društvo. Osnivači su “IGM Trudbenik” i konzorcijum 19 akcionara, koji su u ovaj “konzorcijum” uneli udele koje je otkupio Nikola Stanković. Na taj način je “Trudbenik konzorcijum” postao vlasnik 52% “IGM Trudbenik”, Akcijski fond i PIO fond imaju 40%, a kod malih akcionara je 7,52%. Ovakvi konzorcijumi osnivani su u Srbiji na osnovu Zakona o privrednim društvima. Trgovinski sud u Beogradu je 27. februara 2006. godine odredio privremenu meru kojom je zabranio “Trudbenik konzorcijumu” otuđenje i opterećenje udela izraženog u akcijama “IGM Trudbenika”, uz obrazloženje da je prodaja akcija obavljena mimo organizovanog tržišta. Trgovinski sud u Beogradu postavio 3. marta 2007. godine Nikolu Dobrijević za privremenog upravnika deoničarskog društva “Trudbenik konzorcijum”, ali on ni posle sedam pokušaja nije uspeo da uđe u ovu firmu, da li zato što generalni direktor i ekipa oko njega imaju veze u državnim institucijama i policiji, pa godinu dana ne može da se spreči dalje uništavanje akcionarskog kapitala. Ovakav način kupovine akcija, odnosno udela, dugo je osporavan, pa i košarkašu Vladi Divcu prilikom pokušaja kupovine “Novosti”. Odluka, međutim, ne može da se sprovede jer svaki put kada se pokuša izvršenje suprotstavljena strana postavi na kapiji radnike koji prete da će se politi benzinom, a policija ne može da puži asistenciju u skladu sa rešenjem jer je “Trudbenik konzorcijum”, u Agenciji za privredne registre, namerno promenio sedište firme. Ključne konce u “Trudbenik konzorcijumu” vuku ljudi sa strane koji su otkupljivali akcije mimo tržišta. Njih ne zanima proizvodnja građevinskog materijala, čime se “IGM Trudbenik” bavi, već samo da preuzmu 100 hektara građevinskog zemljišta preko puta Višnjičke banje čiji je korisnik ovo preduzeće. Glavni je Nikola Stanković, potpredsednik “Hemofarma”, koji je svoje akcije prodao “Štadi” i taj novac iskoristio da pribavi, na opisani način, akcije “IGM Trudbenika”.
BRANISLAV STOJAKOVIĆ, generalni direktor EUROSALON
Završio je Ekonomski fakultet (smer marketing) u Beogradu. Stojković je od 1989. godine ušao privatni biznis, od kada se bavi prodajom nameštaja.
Ministarstvo unutrašnjih poslova objavilo je da je uhapšen bivši ministar za saobraćaj i telekomunikacije Marija Rašeta Vukosavljević i više direktora Aerodroma Beograd osumnjičenih da su zloupotrebom položaja oštetili preduzeće za 220 miliona dinara i prisvojili 60 miliona dinara. MUP navodi da je UBPOK lišio slobode i uz krivičnu prijavu priveo istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu i bivšeg generalnog direktora Aerodroma “Beograd” Branislava Vitasovića, zamenika generalnog direktora Aerodroma Duška Grilihesa, bivšeg pomoćnika gen. direktora Aerodroma Slađana Ikovića i bivšeg koordinatora razvoja Aerodroma Aleksandra Đordevića”. Uhapšeni su i bivši direktor Gradevinske direkcije Srbije Zoran Popović, vlasnik i direktor preduzeća “Eurosalon” Branislav Stojaković, direktor preduzeća “Termoenergo inženjering”, Jovan Đenadić direktor preduzeća “Kolubara invest-gradnja” iz Beograda Dejan Mišović, zamenik direktora “Kolubara invest-gradnja” Lazar Bunčić i direktor preduzeća “Abies sistem” Predrag Vuković. Čitavu akciju pokrenulo je sadašnje rukovodstvo aerodroma, generalni direktor “Aerodroma Beograd” Nebojša Nedeljković, koji se i sam ispostavio kao jedan od privilegovanih apartčika-lopova, pod zaštitom Mlađana Dinkića: “Prilikom mog stupanja na dužnost u maju, uočio sam, pregledajući dokumentaciju o investicijama koje su u toku, da su investicije za VIP salon isuviše velike. Sproveo sam internu istragu i posle dolaska do odredenih saznanja uputio sam dopis MUP-u, UBPOK-u, da ispita te navode”. Stojkovića istražni sudija optužuje da je ostvario protivpravnu imovinsku korist jer je nameštaj za VIP salon prodao po desetostruko višim cenama. Sličan model, prodaje nameštaja po znatno naduvanim cenama, primenjen je i pri opremanju BIA, za vreme Radeta Bulatovića, samo što je, zbog blokade računa Evrosalona, isporučilac bila Stojakovićeva firma Evrolak.
Sekretarica generalnog direktora i vlasnika “Eurosalona” Zorica Mušković kaže da je sa Branislavom Stojakovićem provela “13 magarećih godina”. Poslednjih nekoliko godina zauzima “prvu fotelju u senci”. Za šefovu nervozu Zorica ima rešenje - secka voće i pravi čamčiće od kajsija i jabuka, a u fioke smešta zalihe slatkiša. Ona “šefuje” nad dva kancelarijska i dva mobilna telefona. Mnogi u firmi bi do direktora - prolaze samo oni koje ona propusti.
DUŠAN STUPAR, generalni direktor UNIVERZAL HOLDINGS
Dr. Dušan Stupar je rođen 1947. godine u Krajišniku, u banatskoj opštini Sečanj. Nakon osnovne škole u Jaši Tomiću i gimnazije u Zrenjaninu, upisao je Filozofski fakultet u Beogradu, na kom je diplomirao 1973. godine. Magistrirao je i doktorirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Od 1973. do 1988. godine radio je u Republičkom MUP-u, a od 1988. do 1990. u Sekretarijatu za narodnu odbranu Republike Srbije. Od 1990. godine zaposlen je u preduzeću “Univerzal” iz Beograda. Sedam godina je bio direktor “Univerzalovog” predstavništva u Moskvi, a od 1997. godine je generalni direktor “Univerzal Holding” A.D. Beograd. Oženjen je i ima dvoje dece.
Borislav i Marko Milošević, brat i sin Slobodana Miloševića, novcem koji su devedesetih izneli iz zemlje kupuju preduzeća u Srbiji. Njih dvojica preko Dušana Stupara, direktora firme “Univerzal holding”, već kontrolišu ovo jako preduzeće za unutrašnju i spoljnu trgovinu, a planiraju da kupe pančevačku Azotaru, kao i neka putarska preduzeća u Vojvodini. Borislav Milošević i Stupar znaju se još iz vremena dok je Stupar bio šef beogradskog centra Državne bezbednosti. Posle famozne Osme sednice Saveza komunista Srbije, kada je Slobodan Milošević sa čela srpskih komunista svrgnuo Ivana Stambolića, smenjen je i Stupar, jer je bio blizak poraženom taboru. Međutim, on nije bio dugo u nemilosti jer je preko tadašnjeg šefa beogradske policije Nikole Ćurčića, koji mu je bio komšija na Banjici, uspeo da izgladi nesporazum sa Miloševićima i izbori se za funkciju u “Univerzalu”, gde je od 1990. godine. Radomir Marković i Dušan Stupar, nekadašnji šef kabineta bivšeg ministra policije Viobrana Stanojevića vodili su Marka u lov, voleli se i pazili. Rade je bio veoma blizak Miri Milošević, bliži nego njenom mužu. Od tada traje intenzivan kontakt Dušana Stupara i Bore Miloševića koji je od 1992. od 1997. bio direktor predstavništva “Univerzala” u Moskvi. Tamo je produbljen njihov poslovni odnos, a rezultat je udeo Bore Miloševića u vlasništvu “Univerzal holdinga”. Iako starijeg Miloševića nema na spisku akcionara, indikativno je da je Stupar fizičko lice sa najvećim brojem akcija u “Univerzal holdingu”. Više od njega imaju samo “Bankom” i “Bioprotein”.
“Univerzal holding” ima većinsko učešće u kapitalu nekoliko preduzeća po Srbiji: ugostiteljskog preduzeća “Kaštel” u Ečkoj, preduzeća za proizvodnju džakova “Unisak” i mašinske industrije “Panonija” iz Inđije, fabrike tekstila “Žako” iz Žagubice, kao i trgovinskog preduzeća “Tamiš” iz Sečnja. Miloševići su pustili “pipke” i na neka putarska preduzeća u Vojvodini, a slučajno ili ne, četiri vlasnika akcija “Univerzal holdinga” imaju udeo u vlasništvu “Vojvodinaputa” iz Pančeva. Tako su “MV investments”, “Citadel sekjuritis”, “Delta broker” i fizičko lice Dušan Petrović među deset najkrupnijih akcionara i u “Univerzal holdingu” i u “Vojvodinaputu” iz Pančeva. “Univerzal holding” je zagrizao i za Azotaru Pančevo.
RADE SVILAR, direktor APATINSKA PIVARA
Osnovnu i srednju poljoprivrednu školu završio je u Somboru, gde i danas živi. Oženjen je Vericom, lekarom dermatovenerologom, načelnikom Kožnog odeljenja u somborskoj bolnici, ima dva sina. Svilari su primetni na pozorišnim i bioskopskim predstavama. Zaljubljenik je u fudbal, i kraće vreme bio je u fudbalskim telima. Kad mu vreme dozvoli na utakmicama je apatinske Mladosti, a u Somboru prati utakmice Radničkog.
Interbru je kupio Apatinsku pivaru. Heineken je hteo da je kupi ali je u zadnji čas Inbrew dao ponudu koju direktor Svilar i akcionari nisu mogli da odbiju (preko 120 miliona evra bolju).
06.10.2008. Novi generalni direktor Apatinske pivare je Ilija Šetku. Šetku prvi generalni direktor iz Srbije na čelu Apatinske pivare posle Radeta Svilara.
7.12.2000. godine Prvobitna izborna procedura za 32. predsednika FSJ bila je predviđena po ubrzanom toku. A onda je sve krenulo korakom kornjače. Izbor za predsednika “kuće fudbala” na Terazijama 35 nije zbog prestižne funkcije, već zbog kase. “Dobro je poznato da je naš fudbal u ovom trenutku najprofitabilnija roba u svetu koji nas odskoro i zvanično priznaje”. Na jugu se nisu opredelili, na severu je “mrtva trka” dva vojvođanska biznismena, jednog - privatnog, Tomislava Karadžića i drugog - državnog, Radeta Svilara, direktora “Apatinske pivare”. Karadžiću protivnici zameraju da je kao sadašnji potpredsednik FSJ direktno vezan za odlazećeg Miljana Miljanića, pa stoga nema šta da traži u izbornoj trci. Dalje, da nema uporište ni kod svog kluba “Spartaka”, čiji je bio “večiti” predsednik, da obećanjima obmanjuje fudbalsku javnost Vojvodine. Protivnici Svilara ističu da je iz tame “izronio” u fudbalski svet, da ne razlikuje loptu kao geometrijsko telo, od tela romboidnog oblika, nazivaju ga “Jelenče”, po zaštitnom znaku poznatog apatinskog piva...
U centralnoj Srbiji (Beograd) gde je najviše klubova prvoligaša ćute, izuzev “Udruženja za zaštitu i prosperitet jugoslovenskog fudbala” koje na sve načine želi da postane fudbalska vlast. Uticajni “Crvena zvezda” i “Partizan” u prvom planu imaju osvajanje nacionalnog šampionata, pa tek onda na red dolazi izbor prvog čoveka FSJ. Svojevremeno, bez njegovog ličnog pristanka, jednoglasje fudbalskog sveta predlagalo je za predsednika FSJ Dragana Džajića, sadašnjeg predsednika najtrofejnijeg jugoslovenskog kluba “Crvena zvezda”. Džajić je ovakav predlog odbacio bez dužeg komentara. Iz “Partizana” se nisu oglašavali, ali je u klubu iz Humske 1 postojala želja za čelnim čovekom u FSJ iz njegovih redova. U jednom trenutku mislilo se da je to Ivan Ćurković, predsednik Upravnog odbora kluba, ali se (ne)očekivano, mišljenje okrenulo u suprotnom smeru. U ovoj izbornoj kampanji vanstranačka organizacija “Otpor” neće imati ni promil uticaja na jugoslovenski fudbal. “Otporaši” su posle neuspeha fudbalske reprezentacije Jugoslavije na šampionatu Evrope u Belgiji i Holandiji poručili Miljanu Miljaniću da se mane “ćoravih poslova”. Učinio je to i Komitet za sport i omladinu JUL-a. Da ne bi došlo do “neprirodne simbioze”, utihnuli su zahtevi za odlazak Miljana Miljanića. Možda je zato izbor predsednika FSJ u magli...
26. septembar 2003. Sastanak najviših predstavnika Vlade Srbije, predvođenih premijerom Zoranom Živkovićem i potpredsednikom Vlade Čedomirom Jovanovićem, sa najvećim domaćim privrednicima predstavlja pokušaj da se od privrednika izvuku investicije. Sastanak je i neka vrsta amnestije za one koji su na sumnjiv način došli do novca. Sastanku sa privrednicima prisustvovali su ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović, ministar trgovine Slobodan Milosavljević i direktor Uprave carina Aleksandar Krstić. Delegaciju privrednika činili su Bogoljub Karić (BK), Rade Svilar (“Apatinska pivara”), Miroslav Mišković (Delta), Radenko Marjanović (“Knjaz Miloš”), Mića Mićić (“Jedinstvo” Užice), Ljubiša Jovanović (AIK banka), Gojko Muhadinović (“Topola”), Nikola Pavičić (“Sintelon”), Slobodan Radulović (“C market”), Dragomir Tomić (“Simpo”), Ljubomir Mihajlović (Komercijalna banka), Milorad Savićević (“Geneks”), Miodrag Kostić (“MK komerc”), Slobodan Dragićević (DIN), Dmitar Šegrt (“Toza Marković”), Ljubiša Mitić (“Tigar”), Dragan Kostić (“Slobodna zona” Pirot) i Dragomir Đuričić (“Hemofarm”).
NEBOJŠA ŠAPONJIĆ, direktor NELT
NEBOJŠA ŠARANOVIĆ, direktor KAPPA STAR LIMITED
Najzainteresovaniji za kupovinu fabrike novinske hartije je Nebojša Šaranović, vlasnik kiparske firme „Kapa star“, preko koje kontroliše mnoge svoje poslove u Srbiji i inostranstvu, uključujući „Jafu“ iz Crvenke. Šaranoviću bi „Matroz“ odgovarao kao dodatak njegovoj „papirnoj imperiji“, u kojoj značajno mesto zauzima fabrika „Avala ada“, koja se bavi proizvodnjom toalet papira, salveta, maramica i sličnih artikala. Koliko je Šaranović duboko ušao u posao sa hartijom pokazuje podatak po kojem godišnji obrt njegovih firmi iznosi 200 miliona evra. Ovaj biznismen je kupio i „Geomašinu“, plativši oko 350 miliona dinara, odnosno 10 puta više od početne aukcijske cene, kako bi raspolagao prostorom fabrike od 35.000 kvadratnih metara na kome je zamislio izgradnju centra papirne industrije. Šaranović je ranije radio kod Miškovića, a i firma „Kapa star“ bila je u vlasništvu prvog čoveka „Delte“.
Na suđenju Nemanji Kolesaru, bivšem šefu kabineta premijera Zorana Đinđića optuženom pred Četvrtim opštinskim sudom za utaju poreza tešku šest miliona dinara i falsifikovanje ugovora o zajmu sa Zoranom Janjuševićem, svedočili su Nebojša Šaranović i Ivana Veselinović. Šaranović je izjavio da je Ivana Veselinović, inače njegova drugarica, tražila od njega da Nemanji i njegovoj supruzi Jeleni pozajmi 95.000 evra. “Dao sam joj novac bez problema. Novac sam uzeo od Miroslava Miškovića. Posle dve-tri nedelje, Ivana mi je vratila dug”, rekao je Šaranović. Ivana Veselinović ispričala je da je Kolesar zamolio da da mu pozajmi oko 200.000 evra za gradnju kuće. “U sefu sam imala oko 105.000 evra, a za ostatak sam pitala Šaranovića. Nemanja je sve vratio u dogovoreno vreme”.
NENAD ŠARENAC, direktor UNIGROUP, generalni direktor HEINEKEN IMPORT doo
Nenad Šarenac, generalni direktor kompanije Heineken Import doo, započeo je saradnju sa Heinekenom 1990. godine, kao uvoznik i distributer za Srbiju i Crnu Goru. Poslovno iskustvo pomoglo mu je u stvaranju preduzeća Kane Export-Import, koje je kasnije prešlo u vlasništvo Heineken N.V. od kada posluje kao Heineken Import doo Nenad Šarenac 17 godina radi na očuvanju pozicija jednog od najvećih svetskih brendova na tržištu Srbije.
Udruženje manjinskih akcionara registrovano je sa namerom da se zaštite interesi preko 2000 akcionara, gde je preko 700 fizičkih lica postalo akcionar „Novog doma“ a.d. još 1998.god. predhodnom kupovinom deonica. Tu odmah moramo napomenuti da sva prava koja po zakonu pripadaju svakom akcionaru nisu poštovana poslednjih devet godina, već je preduzećem rukovodjeno „Skupštinom akcionara“ koju je odabralo rukovodstvo, dok o bitnim dogadjanjima u akcionarskom društvu akcionari nisu niti obaveštavani, niti pozivani da u odlučivanju učestvuju. I pored činjenice da je sa zakašnjenjem od osam godina upućeno obaveštenje svakom akcionaru o tome koliko akcija poseduje, ova praksa se nastavila i 16.01.2007.god. kada je održana „Skupština akcionara“ na koju akcionari nisu pozvani, ali su zato bez ikakvog pravnog osnova njoj prisustvovali novi većinski vlasnici, koji su Ugovor o prodaji društvenog kapitala preduzeća potpisali sa Agencijom za privatizaciju tri nedelje pre toga (21.12.2006.god.). Tu se, na očigled suvlasnika i radnika „Novog doma“ a.d., nastavlja režirana predstava koju je Agencija za privatizaciju odobrila proglašenjem „najpovoljnijeg ponuđača“ za društveni kapital kompanije Novi dom - konzorcijuma pravnih lica iz Beograda:
- „Nelt Co” doo – direktor Nebojša Šaponjić, vlasnik Neregelia trading limited Kipar
- „EKI Investment” doo – direktor Andreja Popov, vlasnici Aleksandar Vlahović i Danko Đunić
- „Ataše” doo – vlasnici “Unigroup” doo Beograd (Nenad Šarenac) i Logfor Inc Panama
Režisera i scenskih radnika za izigravanje zakona očigledno ima više. Kulise kupcima, uspešnim preduzećima“ i bivšim važnim službenicima Ministarstva privrede i Agencije za privatizaciju, treba da pokažu da je u privatizaciji preduzeća u Srbiji sve moguće, pa i na silu, koja nekima treba da obezbedi veliku imovinsku korist na štetu onih koji ne učestvuju u ovako režiranoj predstavi: - prvi čin, zvan pokušaj otimačine vrlo vrednog objekta od preko 2.000m2, u Beogradu, preko puta crkve Svetog Marka, odigran je još u septembru 2005.god., aukcijskom prodajom (Agencije za privatizaciju) preduzeća „Tehnopromet“ a.d. Beograd, čijom imovinom je tokom prodaje prikazana i ova vredna imovina Kompanije „Novi dom“ a.d., koju poseduje još od 1966.god. Ovo preduzeće kupio je „Univerzal holding“ ad. .
- drugi čin predstave, zvani Tender za prodaju kapitala, koji je počeo eliminacijom (ili dogovorom o izlasku) „moćnih“ firmi, čija se većina vlasnika druži sa „konkurencijom“ u elitnom beogradskom poslovnom klubu, nastavlja se učešćem Kompanije „Simpo“ a.d. u konzorcijumu, a završava njenim izlaskom 15.12.2006.god. (a obaveštenjem Agenciji 3 dana pre potpisivanja Ugovora), a da se ne zna da li je o tome obaveštena tenderska komisija koja je odabrala „najboljeg“ ponudjača (u kom je trenutku bio „Simpo“), a koja je imala poslednji sastanak 02.11.2006.god. Nedokučivo je produženje roka za ponude na tender: prvo, objavljeno, sa 15.07. na 01.09.2006, i drugo, neobjavljeno, sa 01.09. na 29.09.2006. godine (Ugovor o konzorcijumu overen 28.09.2006.godine). .
- treći čin predstave zvane „Privatizacija“ počinje potpisom Ugovora, a nastavlja se periodom od četiri meseca u kom Kompanijom „Novi dom“ a.d. više ne upravlja ni generalni direktor, već se izvršavaju nalozi novih većinskih vlasnika, koji to pravo na upravljanje još nisu ostvarili, već tek treba da ga ostvare danom ispunjenosti uslova iz Ugovora, a za šta je krajnji uslov održavanje Skupštine akcionara zakazane za 26.04.2007. godine.
Generalni direktor „Novog doma“ umesto da obavlja svoje dužnosti, izvršava naloge maminog sina, kojeg je mama (potpisnik Ugovora) postavila da upravlja preduzećem dok „moćni“ kupci ne dođu u poziciju da to mogu i po zakonu. Pojavljuju se ti isti kupci i vrše „pregovore“ (pritiske) sa radnicima „Novog doma“ da pređu u firmu (kojoj ti isti „kupci“ izdaju objekte „Novog doma“) ili da odu uz otpremninu od 150 evra, iako su po socijalnom programu, koji su isti „kupci“ potpisali, dužni da isplate otpremninu od 250 evra, ali tek po danu ispunjenosti uslova. „Transparentnost“ i „akcije za imetak“ koje je početkom privatizacije u Srbiji obeležio isti Aleksandar Vlahović, onda kao Ministar za privredu i privatizaciju, a sada kao poslanik Parlamenta i suvlasnik preduzeća „Eki investment“ koje je učesnik u konzorcijumu kupaca „Novog doma“, a sve zajedno sa direktorom tog preduzeća Popov Andrejom, bivšim direktorom centra za aukcije Agencije za privatizaciju, stvarno se može pohvaliti „transparentošću“ (providnost), jer akcionari i radnici „Novog doma“ morali su da prekopaju razne papire kako bi shvatili šta im se sprema. Kome akcionari i zaposleni „Novog doma“ da se obrate za zaštitu svojih prava, jer u ovakvoj konstalaciji „moćnih“ kupaca, bivših službenika Ministarstva privrede i Agencije za privatizaciju? Što se vakuum od četiri meseca ne bi koristio da „kupci“ bez ikakvih ovlašćenja sprovode šta im se ćefne, kad ni Skupština Srbije ni Vlada ne mogu da se konstituišu, a sve iz „viših“ interesa, dok su ovde jasni lični interesi da se, ionako jeftino plaćeno preduzeće (17,15mil evra za 70%) sa preko 36.000 m2 poslovnog prostora (od toga 30.000 m2 u Beogradu), oslobodi radnika bez da to košta.
NASTAVAK - II.DEO U ČETVRTAK 18.11.2010
